Čudesni preobražaj hora pod palicom jednog sasvim posebnog dirigenta

Neka zato bude dozvoljeno jednom piscu, autoru ovog teksta, neopterećenom prevelikim muzikološkim znanjem ali donekle obdarenom muzikalnošću i glasom, da se priseti jednog takvog momenta iz svoje horske prakse kada se magija velikog dirigenta objavila pred nama i promenila prostor u kom smo muzicirali, pa i čitav život koji će uslediti posle tog nezaboravnog momenta.

Bilo je proleće 1988. godine u Beogradu. Iza mene je već bio horski staž tenora u horu OKUD „Ivo Lola Ribar”; u taj sam hor sa još nekolicinom tenora i devojaka altova ušao januara 1981, prešavši tako, grupno, iz jednog malog novobeogradskog hora koji se potom ugasio.

U „Loli” nas je dočekao ansambl koji je upravo doživljavao svoje zvezdane trenutke: tek što ih je, naime, posle desetogodišnjeg vođenja tokom kojeg je sa njima stigao do Kine, napustio veliki dirigent Ivo Dražinić, otišavši u Dubrovnik da počne da vodi tamošnji Gradski orkestar.

Dražinić je pevanje „Lole” postavio na apsolutno profesionalne visine, što mogu da urade samo veliki dirigenti.

Po svom odlasku, u horu je kao dirigente ostavio dvojicu svojih učenika: Milovana Pančića i Mišu Nikolića, obojicu u tom trenutku studente dirigovanja na beogradskoj Muzičkoj akademiji.

Oni su dobro sledili njegov dirigentski nauk, posebno u oblasti uzimanja daha koje je kad je u pitanju hor moćno izražajno sredstvo. 

Ivo Dražinić, diplomac beogradske Muzičke akademije, vodio je Gradski orkestar Dubrovnika i hor Libertas, koji je osnovao dolaskom u taj grad, do 1991, i još kratko 1997.

Kada sam ga upoznao, proleća 1982. u Dubrovniku, puno smo sedeli po kafićima i ručavali zajedno.

Mnogo je voleo što sam mu slobodno prišao posle probe orkestra na Karmenu.

„Mislio sam da si neki turist, a ono ti Lolinac. ‘Ajmo na piće".

U jednom trenutku, sedeći u bašti kafea na Stradunu, rekao mi je: „Nije meni ovde baš sasvim lagodno, ja sam ti, znaš, Jugosloven".

Začuđeno sam pitao: „Pa zar nismo svi?" Samo me je pogledao i oćutao odgovor.

Bio sam mlad, nije mi bilo jasno šta maestro hoće da kaže. Devedesetih mi je postalo jasno.

Za mene je epoha „Lole” trajala do 1983, kada su me životni putevi odveli dalje od horskih praktikabala.

Potom je prošlo pet godina do trenutka kada me je, tog proleća 1988, na ulici sreo prijatelj koga je život ostavio na tim praktikablima u času kad sam ja sa njih sišao.

Ležerno me je obavestio da se „Lola” sprema za Francusku, Lion, da u tamošnjoj operi pojača postojeći malobrojni hor koji će tog leta, u antičkom amfiteatru iz 1. veka nove ere, na brdu zvanom Furvije, sa tamošnjim orkestrom i gostujućim solistima, u velikoj produkciji, pevati Verdijevu Aidu.

„Treba nam tenora", rekao je on. Eh, tenora uvek treba, znamo to. Saobraćaj je tutnjao oko nas.

Bilo je rano proleće, i krošnje platana u Makedonskoj su disale punim plućima. „Kad se ide u Francusku?", upitao sam na kraju.

U tom trenutku dirigent „Lole” bio je Stanko Šepić, i probe su bile svakodnevne.

Aida je, sa svoja četiri čina, jedna od najdužih opera u čitavoj operskoj literaturi (ne računamo tu Vagnera i njegove celodnevne performanse), a posla za hor ima toliko da je partitura samo sa horskim deonicama bila debela kao Mocartove simfonije.

Vremena nije bilo dovoljno, i „Lola” je tog juna u Francusku krenuo nedovoljno upevan.

Znali smo, nas šezdesetak, u trenutku dok smo na beogradskoj Železničkoj stanici u Savskom amfiteatru ulazili u voz za Lion, znali smo, dakle, notni tekst; ali notni tekst još uvek nije muzika.

Muzika postoji između nota, ona je u nemerljivom prostoru između sviračevih jagodica i krvotoka, negde između pevačevih glasnih žica i najbliže srčane pretkomore.

U Francuskoj nas je dočekao profesionalni operski hor, sastavljen od prilično mladih pevača i pevačica, radoznao u pogledu činjenice da u njihove redove dolazi šezdeset mladića i devojaka iz jedne za njih egzotične države kao što je Jugoslavija.

Istovetna radoznalost zavladala je i među nama, jasno. (Da raščistimo dilemu: do ovog angažmana je došlo usled toga što je budžet lionske opere bio ograničen, a na dirigenta iz Njujorka, soliste iz čitave Evrope, veliku scenografiju amfiteatra koji prima 10.000 ljudi i ostale troškove otišla je većina novca.

Valjalo je naći dobar ali jeftin hor. I tada se neko iz produkcije setio nekog horskog takmičenja od pre više godina na kome je čuo taj briljantni jugoslovenski hor pod vođstvom jednog izuzetnog dirigenta. Organizatori su pozvali Beograd bez daljeg dvoumljenja).

Gran finale secondo

Probe su počele sledećeg dana, i tako smo saznali: naš dirigent, naturalizovani Rus sa boravištem u Njujorku Semjon Bičkof nije tu, on će nam se pridružiti u sledećoj nedelji, posle čega će raditi s nama još nedelju dana, pa predstave počinju u trećoj nedelji juna.

Pred nas je za pult stao mladi asistent (ali ne Ginter Vagner, šef hora lionske opere; http://www.fourviereunehistoire.fr/Aida-1988.html on će imati svoju ulogu kasnije).

Pred nas je, dakle, stao mršavi momčić koji čak nije koristio ni dirigentsku palicu nego zelenu grafitnu olovku sa crvenom gumicom na kraju. Sedeo je na niskoj stolici dok je dirigovao, polako podižući i spuštajući ruke, u ravnomernim kretnjama.

Pevali smo teško glasove kao što se vuku noge kad se korača po blatu. Nikako nije išlo, ni sledećeg, ni dana posle sledećeg.

Sve to što smo u Beogradu prilično dobro znali, sada je zvučalo kao pesma pijanih amatera.

Korepetitor za klavirom je solidno svirao, levom rukom je verno dočaravao pokrete orkestra, ali nije išlo. Dečko sa zelenom olovkom je kuckao njome po pultu i tiho nam davao neka uputstva. Slabo smo ga čuli. I tako je prošla prva nedelja.

I tada je došao naš trenutak istine; u Lion je stigao Semjon Bičkof, i to je sad postalo neumitno: neupevani i raštimovani moraćemo da stanemo pred pravog dirigenta i da se suočimo sa osramoćenjem.

Progutali smo knedlu, svih nas šezdeset, i ušli u jednu od većih sala lionske opere gde nas je čekao - čitav orkestar. Sve: violine čela timpani horne flaute fagoti... sa sve fanfarama za Trijumfalni marš! Stotinak muzičara i nas stotinak pevača, Beograđana i Lioneza. Takav ansambl se retko viđa.

A tu su, da zaokruže našu dramu, i solisti: Rus Vladimir Popov, tenor, koji peva Radamesa, Bugarka Stefka Evstatijeva, sopran - Aida, Poljak Romuald Tesarovic, bas, koji peva Ramfisa, vrhovnog sveštenika drevnog Egipta...

Mukotrpno smo se popeli na praktikable i u nervoznoj tišini dočekali trenutak kada se iz te male prostorije pojavio kovrdžavi veseli čovek u kasnim tridesetim, širokog osmeha i punih usana, sa palicom u ruci. 

Pozdravio nas je na engleskom; njegov ruski akcenat u njujorškom govoru zvučao je šarmantno.

Probili smo led, ali... valjalo je pevati. Bičkof je otvorio partituru opere, nasmešio se i rekao: „Izvešćemo Gran finale secondo".

Oblio nas je znoj: veliki finale Drugog čina. Radamesov povratak iz rata. Fanfare u trijumfalnom maršu. I na završetku taj pakleni presto, najbrži tempo u muzici. Ovo je naš kraj, nećemo preživeti.

Momčić sa zelenom olovkom je drhtao na stolici uz zid. Bio je bled. Ali uzmaka nije bilo: prešli smo hiljadu i po kilometara da bismo pevali, i - pevaćemo.

Dirigent Bičkof je kucnuo palicom o pult. Šezdeset uplašenih mladića i devojaka iz jedne egzotične zemlje uzelo je dah.

I tada se dogodila magija: maestro je podigao palicu, ocrtao njenim vrhom hitar krug u vazduhu, i daleko ispružio ruku unapred, tu je zastao za onu kratku, nemerljivu sinkopu, razrogačenih očiju, kao da prodire u nas tim pogledom, i oštro, rezolutno, podigao tanki vrh palice na gore.

Ukratko: zapevali smo. Tu, odmah, tog trenutka. Hoću da kažem stvarno smo zapevali. Punim glasovima, sigurno, bez dvoumljenja u pogledu toga da li ćemo završiti taj veličanstveni stav. Muzika je ovladala prostorom, svi smo stopili naše instrumente u jedan (jer, sve to, i te horne i violine i violončela i kontrabasi i pikolo flaute pa na kraju krajeva i te fanfare, kao i naši glasovi i glasovi solista, i strašni bas Romualda Tesarovica i reski tenor Vladimira Popova i nežni, strasni sopran Stefke Evstatijeve, i naših sto mladih glasova, sve su to instrumenti koji, pod rukom veštog dirigenta, dišu kao jedan).

O terra, addio

I onda smo, u subotu 18. juna 1988, tog toplog lionskog leta, izašli na pozornicu antičkog amfiteatra na brdu Furvije na kome je nastao rimski Lugdunum, i pred publikom uzeli taj prvi dah.

Mi horisti, Jugosloveni i Francuzi, imali smo po tri kostima, jer Aida podrazumeva tri uloge hora: bili smo Popolo (Narod), Ministri e capitani (Vojni velikodostojnici) i Sacerdoti (Sveštenici); (sveštenike su pevali samo muškarci, u starom Egiptu nije bilo žena sveštenika).

U podzemnim katakombama amfiteatra presvlačili smo se žurno (bilo je tokom tri sata opere bar šest presvlačenja) dok su inspicijenti trčkarali između nas i podsećali nas na vreme izlaska na binu.

Nije nam to bilo potrebno: kroz male zvučnike sprovedene niz kamene zidove starog zdanja slušali smo tok opere gore i uvek smo, sada već veoma dobro upevani, znali kada će doći naš čas. 

Moćno smo zvučali, i Semjon Bičkof je, na tom ogromnom prostoru, svojim rukama obuhvatao sve.

Romuald Tesarovic je zastrašujućim basom otpevao scenu suđenja kada Ramfis triput pita Radamesa „Jesi li izdajnik?" a Radames ćuti, da bi Tesarovic, tonom dubokim i mračnim kao smrtna presuda, objavio: Traitor. Izdajnik. I čuli smo Aidin plač, i gledali, obučeni u kostime sveštenika, stojeći u donjim lagumima amfiteatra, pevajući iz donjeg sveta, kako Aidu i Radamesa zatvaraju u grobnicu, i slušali njihov oproštajni duet, O terra, addio, addio valle di pianti (Zbogom svete, ti, dolino suza), i čuli Amneris kako nad njima oplakuje njihovu smrt i kaje se zbog svoje uloge u toj smrti, dok je Ginter Vagner, šef lionskog hora, stojeći na nekakvoj gajbi od piva, zureći u mali crno-beli monitor na kome je gledao Bičkofa gore na velikoj bini, dirigovao nama podzemnim pevačima koji smo, dok je Amneris poslednji put molila božanstva da Aidi i Radamesu podare večni mir (Pace t'imploro), u njene suze, tiho, najtiše što je moguće, piano pianissimo possibile, pevali poslednje note opere: ime vrhovnog božanstva, svemogućeg Fta (Immenso Ftha). 

I kad se danas setim tog leta i tih slavljeničkih truba u trijumfalnom maršu Radamesovog pobedonosnog povratka iz rata, ne mogu da zaboravim nekoliko stvari: da sam bio bolje našminkan i od Radamesa i od egipatskog faraona, što je, ne bez određene ljubomore od strane ostalih muških učesnika produkcije uključujući soliste, bilo primećeno; da smo drugu predstavu dali 21. juna, na Svetski dan muzike i da je te noći ceo Lion, sa muzičkim binama po čitavom gradu ličio na Rio de Žaneiro, da se neumorno sviralo i da do jutra nismo skidali šminku i da se po baštama u centru pilo vrlo dobro vino i da ništa nismo plaćali; da sam u tom gradu prvi i za sada poslednji put osetio kako se moj jezik polako udaljava od mene, jer sam vreme posvećivao uglavnom razgovorima sa Francuskinjama i Francuzima; da je Verdijeva Aida od tada ostala moj lični pečat koji nosim po svetu, i koji ostaje osnovni tonalitet mog poimanja Velike Muzike; i da sam napokon, u jednom neponovljivom trenutku muzičke invencije, bio učesnik čuda u kome se jedan škripav hor pod rukom sasvim posebnog čoveka i dirigenta preobrazio u najskladniji muzički organizam, čiji harmonski sklop do danas ne prestaje da odjekuje mojim unutrašnjim bićem.