Priča o legendi srpskog folklora Bogdanki Bobi Đurić: Posao koji volim me je tešio nakon pogibije muža, glumca Slobodana Đurića

Da je dom Đurića bio čuven kao „društveni klub“ svedoči gostoprimstvo Bobe Đurić, kako je mnogi oslovljavaju. Blagog osmeha, koji je i dalje krasi kao na fotografijama sa nastupa, priseća se svog pregnuća u očuvanju srpske tradicije. Za životno delo, pored nagrade „Olga Skovran“ nedavno je dobila i nacionalnu penziju za koju je bila spremna da se bori do kraja. Ne zbog sebe, ističe Boba, nego celokupne srpske tradicije kojoj je i posvetila nagradu.

Pošto je samo dva puta dodeljena folklorašima pre mnogo godina, nije očekivala da će dobiti penziju. Kroz šalu dodaje da nije poverovala ministrovoj čestitki na dodeljenoj nagradi, kada je pozvao, jer je mislila da se neko šegači.

Kada joj navru sećanja i ponekad obuzme tuga, Boba sedne za klavir i zasvira. Neretko i zapeva omiljenu pesmu nje i rano preminulog muža Slobodana Đurića, glumačke zvezde iz sedamdesetih. 

Ponosno priča o poreklu, jer potiče iz ugledne beogradske porodice Antonović. Otac joj je bio čuveni komičar Narodnog pozorišta, deda je držao magaze na Varoš kapiji, a baka joj je bila pitomica kraljice Natalije Obrenović.

Priseća se da je zbog porekla imala poteškoća u Domu pionira, gde je počela da razvija i deli znanja iz tradicionalne kulture, jer je bilo diskutabilno da li je u redu da neko poput nje vaspitava Titove pionire. Međutim, uvek ističe da je njen drugim dom „Kolo“ koje joj je poklonilo nestvarne trenutke u životu.

Ko je kome više dao, Vi „Kolu“ ili „Kolo“ Vama?

Mislim da je to podjednako. Tek kad sam stupila u „Kolo“ shvatila sam kakva je to institucija i šta je u svetskim razmerama. Bila sam jako ponosna. Svu ljubav i ambiciju poklonila sam „Kolu“ i tradicionalnoj umetnosti. Beskrajno srećna sam upijala od Olge Skovran svaki njen nauk, koji sam potom razvijala i vratila „Kolu“ kad sam bila direktor. Tu sam stekla stav koji treba da negujem kao čuvar narodnih izvornih igara. Mi smo ipak smrtni, a igra je večna, zato treba da je čuvamo takvu kakva je.

Kako ste se uhvatili u „Kolo“? Čime je jednu školovanu balerinu privukao folklor?

Zbog prosečne visine teško sam dobijala partnera za igru. Inače, bila sam dete starih roditelja, jer su mama i tata imali dvoje dece koji su umrli, pa me je majka rodila nakon 10 godina bolovanja od tuberkuloze. Pošto sam rođena sitna, nakon nekoliko godina dala me je u baletsku školu pri Narodnom pozorištu, najpre da bih ojačala i preživela. U Drugoj ženskoj gimnaziji fiskulturu mi je predavala Agata Žic, jedna od koreografkinja „Kola“, koja mi je preporučila da odem na audiciju u Ansambl. Tatina glumačka penzija je bila mala, a mama nikad nije radila, pa je audicija bila dobra ideja. Zanimljivo je da nikad pre toga nisam zaigrala kolo. Posle sam shvatila šta je narodna igra, uvidela sam njenu veličanstvenost, zarazila se njome i do dana današnjeg joj ostala odana.

Da li Vam je umetnost sudbina, budući da Vam je otac bio glumac, istaknuti komičar i boem Vlasta Antonović?

Kao dete skoro svako veče sam gledala dramu, balet ili operu. To su bili moji univerziteti. Tako se razvijala ljubav prema umetnosti. Naravno, znala sam koliko je moj otac talentovan. Divno je i pevao, imao je bas bariton. Majka je prodala sav nakit da bi mi kupili koncertni klavir, za koji je i tata voleo da sedne. Divno je svirao gitaru, a znao je i violinu. Kod nas su svakog drugog petka dolazile eminentne ličnosti, npr. očni lekar dr Vladimir Čavka, glumci, muzičari. Tu bi tata neretko zapevao ili zasvirao, a ja sam prisustvovala tim seansama i uživala. Bilo je nužno da se u mene upije lepa umetnost.

Koliko je bilo teško uskladiti život i druge ambicije sa višemesečnim turnejama „Kola“?

Veliki napor sam uložila da održim i posao i studije. Nije bilo lako. Neke ispite sam spremala na turnejama. Arheologiju sam spremila u Australiji. Kada sam diplomirala, plačući sam trčala majci da joj javim. Mislila je da sam pala, pa je počela da me teši, dok joj nisam rekla lepe vesti. Međutim, Olga je stalno govorila da je folklor profesija koja je vezana za mladost, za lepotu i da pozornica traži talentovane mlade ljude. Savetovala nas je da učimo i da će nam uvek obezbediti vremena za to. Inače, od oca sam pokupila boemski odnos prema životu, a od majke veliku upornost. Ta osobina mi je pomogla da budem jedna od retkih koja je završila studije paralelno sa zaposlenjem u „Kolu“.

Šta posebno pamtite sa tih putovanja?

Na čuvenoj turneji od pet i po meseci 1959. godine, kad smo posetili Australiju, Indiju, Indoneziju i Egipat, najviše mi se dopala Indija i susret sa Nehruom. Fascinirala me je njihova filosofija, koju nam je izneo pozdravnim govorom jedan gospodin Radan Krišna u dvorcu Nehrua. Baš mi je ostala u sećanju ta drevna zemlja, njena nemaština, bolesti, ali sa druge strane razvijena umetnost, kultura, načitanost.

Ponekad ste bili prevodilac Olgi Skovran na turnejama. Kakvo je to iskustvo bilo i koga ste sve upoznali?

Za mene je bilo posebno uznemirujuće kada moram da govorim i posredujem između veličina koje su razgovarale sa Olgom. Sećam se susreta sa Nehruom, Sukarnom, Ču En-lajom, Mao Cedungom, Brežnjevim itd. Zato kažem da mi nismo obični ljudi, jer to što smo mi doživeli je malo ko. Kad pravim rekapitulaciju života, veoma sam ponosna što sam bila jedna od odabranih. Ali nisam sebe nametala nikome, jedino mi je pomogla Agata Žic da odem na audiciju, posle sam se zaljubila u profesiju i sve postigla zaslugama.

Šta ste najradije voleli da igrate od koreografija i koju nošnju da obučete?

Volela sam Zmijino oro. To je ženska poetična igra iz Makedonije. Kada sam došla na čelo „Kola“, pitala sam gde su note Zmijinog ora, ali su se nažalost negde izgubile. Naravno, igre iz Srbije sam volela da igram i Linđo, zato što se tu moglo pokazati igračko umeće.

U Bunjevačkoj nošnji i igri sam se osećala najelegantnije. U igrama iz Drimkola sam igrala solo tačku, iako nisam bila solistkinja prvog reda, ali imala sam nešto drugo, a to je lep lik, hitrost, vedrost, baletsko držanje. Ne stidim se da kažem istinu, jer malo ko je mogao da se podiči da je bio kompletan igrač „Kola“ kao što su bili Živka Đurić, Ružica Ćetković, Ciga Despotović, Bata Grbić.

Nakon 12 godina igranja u „Kolu“, okrenuli ste se drugom pregalaštvu u okviru očuvanja tradicije. Šta vas je privuklo?

Nakon 12 godina u „Kolu“ shvatila sam da umetnička igra nije izvorna, pa sam krenula na teren da beležim narodne igre na kojima bi trebalo više da se insistira, ali nažalost ukus publike se pokvario pa traže atraktivne stvari, a ne znaju koliko lepote i elegancije ima u običnim izvornim igrama. Kada sam napustila „Kolo“, počela sam da radim u tadašnjem Domu pionira, a sada Dečjem kulturnom centru. Tamo sam radila u Dramskom studiju na kulturi pokreta, a zatim sam osnovala Studio za narodnu umetnost. Imala sam Klub ljubitelja narodne umetnosti sa 600 članova. Jedna sam i od osnivača festivala „Radost Evrope“. Držala sam seminare dva puta godišnje, pa je jedno vreme zahvaljujući tome u Beogradu 120 osnovnih škola igralo i negovalo narodne igre. Dakle, produbljivala sam svoje znanje i širila ga dalje, ali nikada nisam prekinula vezu sa „Kolom“.

Veza sa „Kolom“ se učvrstila kada ste postali direktorka. Kako je bilo voditi „Kolo“? Je li to bilo kao igra?

Bilo je jako teško. I sad kad se setim naježim se. Mene su pozvali na konkurs jer su smatrali, biću neskromna, da jedino ja mogu sačuvati „Kolo“. Nikad pre nisam bila direktor, drhtala sam kad sam ušla u prostoriju Olge Skovran i kad je trebalo da sednem u fotelju, plašila sam se da li ću da opravdam standard koji je ona postavila. Olga je rekla veliku istinu, kada sam otišla kod nje u starački dom: „Znam da ćeš biti dobar direktor, jer ti i ja imamo iste sudbine“. Njoj je takođe rano umro muž, bio je obešen. Celog života je bila sama i znala je šta je to. Kad god je bilo teško, pitala sam se kako bi madam to rešila. Bila sam na čelu „Kola“ kada je država bila pod sankcijama, kada nismo mogli da održimo koncert kako treba. Sećam se da smo naručivali polutke mesa, brašno, ulje i delili kolašima, a malo para što smo imali otkupljivali smo nošnju iz Kninske Krajine od ljudi koji su migrirali i kojima je trebao novac. Ipak sam uspela da podignem sprat i vratim „Kolo“ u salu, jer je bilo izbačeno napolje. Čak smo putovali i u tom periodu po Engleskoj, Rusiji.

Jeste li kao direktorka mogli nešto više, kako vam to izgleda iz sadašnje perspektive?

Postoji jedna anegdota o meni. Kada se obeležavalo 50 godina „Kola“ za vreme mog mandata, nismo imali para za obeležavanje, ali sam zaređala po nekim firmama i govorila: „Molim vas dajte mi bar 10.000, ako ništa, ja ću onda da kleknem pred vas“. Sreća, uvek su nam izlazili u susret. Jedino zameram sebi što nisam mogla više novca da obezbedim, ali nisam bila partijski pokrivena pa sam teško dolazila do sredstava, mada i da sam dolazila, to je bilo najgore vreme.

Zašto ste predlagali da folkloraši osnuju svoju političku partiju? Za šta bi se ona zalagala?

Jako mi je krivo što to nismo uradili, jer bismo imali predstavnike u Skupštini. Zalagala bi se za položaj i mesto tradicionalne kulture koja nas deklariše kao narod. Bilo bi mnogo bolje da postoji takva partija. Svi su se tada smejali, a sada kažu da sam bila u pravu.

Dugo godina ste bili pedagog u okviru narodne igre i tradicije, a radili ste i sa autističnom decom. Šta vas je privuklo tom poslu?

Radila sam sa slabovidom i autističnom decom i sarađivala sa našim čuvenim psihologom, Budom Nešićem, koji je dobro poznavao psihologiju dece. Želela sam da pomognem toj deci. Radila sam sa njima i društvene i orske igre. Na vrlo pozitivan način smo uticali na nevolju te dece. Niko nije nastavio adekvatno time da se bavi i baš mi je žao. Tvrdim da tu može mnogo da se uradi kad bi se našao neko zainteresovan. To je ipak i perspektiva za nekoliko ljudi koji bi kroz to dobili radno mesto.

Bili ste udati za glumca, Slobodana Đurića, koji je poginuo u vreme kada je tek najavljivao veliku karijeru. I posle gotovo pedeset godina mnogima je u sećanju. Kako ga Vi pamtite?

Pedeset godina čuvam uspomenu na njega onako kako zaslužuje. Trudila sam se da njegovo ime uđe i u Trezor RTS-a, a JDP piše monografiju o njemu za koju se nadam da će biti gotova sledeće godine na 50. godišnjicu njegove smrti. Bio je jako vedar. Divno smo se slagali. Ne bih se ni udala za glumca da moji nisu imali dobar brak. Dopala sam mu se iako sam bila starija, pa je odmah posle dva meseca hteo da se ženi sa mnom. U porodici je uvek bilo radosno, zvali su našu kuću „društveni klub Đurića“. Moj otac je dugo bio nepokretan, a Boban ga je negovao i lečio. Pričali su do kasno u noć mladi i stari glumac.

Kada mu je Bojan Stupica dodelio ulogu Mister Dolara, to mu je bila odskočna daska. Zvali su ga Apolon Belvederski. Mada i ja sam bila lepa, bili smo jedan od lepših parova. Voleli smo da pevamo. Imali smo omiljenu pesmu: Ako umram il' zaginam nemoj da me žalite, napijte se rujna vina, oro mi zaigrajte. Voleo je da ide sa mnom na seminare. Baš lepo se srodio sa folklorašima, svi su ga voleli jer se stalno šalio, pravili smo i humorističke večeri. Uživali smo u svakom trenutku i sa našom ćerkom. Kad ga vidim na televiziji, ja plačem. Da jedan takav čovek tako prođe, to je strašno...

Kolo je igra za veselje. Vi ste ceo život negovali igru. Kad se osvrnete za sobom, je li vam i život bio veseo?

Jeste, ne mogu da se požalim. Svaki dan zahvalim Bogu, jer svoj život sam lepo provela. Radila sam posao koji volim, jer da nisam imala taj posao ne znam kako bih preživela tragediju. Uhvatila sam se posla, to mi je bio i društveni život. Mislim da je moj doprinos kulturi vidljiv ne kroz igranje u „Kolu“, nego što sam bila osoba koja se trudila da sačuva ono što treba da ostane u tradicionalnoj umetnosti. Savetovala bih svima da čuvaju tradiciju koja nas deklariše, ali u svom izvornom duhu, i da je kao takvu prenose naraštajima.