Проф. др Јован Попов добитник награде „Никола Милошевић“

Најподстицајнији парадокс у ликовима Достојевског био Вам је спој гордости и понизности. Шта је кључно када говоримо о овим унутрашњим особинама јунака? Понизност и пониженост нису исто и то наглашавате у свом делу?

– Тако је, то је пре мене нагласио Андре Жид. Јер пониженост је социјално стање, то је нешто што човека унижава, што га деградира. Понизност је, међутим, чак врлина, нарочито у хришћанском смислу. Оно што је мене посебно занимало то је тај спој. Раније смо имали уочено још у 19. веку, први критичари Достојевског попут Доброљубова, уочили су да у његовој литератури фигурирају понизни и горди, да се они сучељавају. Међутим, већ у Записима из подземља, то је прво од његових великих дела, јавља се тај спој и зато он тог јунака зове парадоксалистом. То је оно што сам ја онда покушао да применим на већину његових јунака, тај спој гордости и понизности који је фасцинантан.

Противречност у људском бићу уочили сте у различитим типовима ликова и њих сте у овој књизи поделили у три групације: слуге, лакрдијаше и еротичаре. Од слугу је све кренуло, док су лакрдијаши специфичност Достојевског. Код еротичара смо анализирали и личност самог писца. Како се однос гордости и понизности мења у зависности од групације које овде описујете?

– Показао сам на примерима слугу, поглавље које је интонирано мало књижевно-историјски па и друштвено-историјски, да ту имамо два типа. Имамо оне старовременске слуге који су везани за господаре, који су потпуно потчињени и одани. И оне модерне слуге, савремене, који су писмени, који су самосвесни и код којих се јавља та гордост. И опет, у поменутим Записима из подземља, то је оно што је интересантно, да слуга преузима заправо доминацију над господаром.

Код лакрдијаша је специфично то што имамо од оног карневалског типа лакрдијаша, какав заправо познајемо из народне књижевности, из те карневалске традиције. Код Достојевског се појављују ови интелектуални лакрдијаши, који су носиоци хумора, који су духовити, поготово кад се нађу заједно. А с друге стране имамо ове демонске лакрдијаше, лакрдијаше који су обесни и који заправо узрокују зло. И то је сад читава једна палета, један репертоар лакрдијаша који се ту јављају.

И код еротичара, с друге стране, ту је интересантан тај однос патолошки који се јавља међу ликовима, нарочито у формама садизма, мазохизма, помало фетишизма… Има од свега помало. Анализирао сам појаве као што су донжуанизам, анализирао сам појаве хомосексуалности, латентне, али и оне отворене у Њеточки Њезвановој где је однос двеју младих жена тог типа.

Награда „Никола Милошевић“ је једина награда за теоријско стваралаштво у области културе и уметности. Професор Милошевић је био први председник жирија и предавао је на истој катедрији на којој ви сада предајете. Некада сте и ви били део жирија за ову награду. У чему је по вама значај ове велике награде?

– Значај је врло велики, управо сте то и рекли. То је и најважнија награда у овом домену филозофије, науке о књижевности уопште. Нешто што се као тако профилисало и задржало, захваљујући пре свега томе што је и Никола Милошевић био један од утемељивача и први председник тог жирија. Награда је понела његово име после његове смрти и представља неку врсту омажа и чувања успомене на професора Милошевића, али и на све оно што је он урадио и на дисциплине које је он утемељио. Између осталог, рецимо, психологија знања је једна од његових дисциплина.

За мене, наравно, посебно, има и неку емотивну и сентименталну вредност. Никола Милошевић је био мој професор, а почео сам да радим на Филолошком факултету месец дана пре његовог одласка у пензију. Тако да смо се ту негде сусрели. Данас седим у кабинету у којем је он некада седео.