Čovek koji sme da poseduje samo sto stvari

Hauard Majkl Guld je izgradio karijeru prevashodno kao televizijski scenarista sa povremenim veoma kratkim izletima u film i pozorište. Našoj publici ja najpoznatiji po serijama Sibil i Instant mama na kojima je pored uloge scenariste imao i zvanje šouranera, što je otprilike glavni kreativni rukovodilac projekta.

Iz sveta televizijske komedije sada je iskoračio u nešto novo i započeo je novo poglavlje kao uspešan pisac krimića.

Već za prvi roman Poslednji pogledi može da se pohvali nominacijom za nagradu "Šejmus" koja vrednuje najbolji roman o privatnim detektivima.

Glavni junak serije romana počete "Poslednjim pogledima" je Čarli Valdo, nekadašnja zvezda među losanđeleskim detektivima koji otkriva da se proslavio pogrešno rešenim slučajem.

Od policajca čiju životnu priču želi da ekranizuje Bred Pit postaje ogorčeni gubitnik sa životnom misijom da zagorča život kolegama.

Posle nervnog sloma napušta policiju i odlučuje da živi kao "minimalista", sa samo sto predmeta u svom posedu, opterećen time kako utiče na prirodnu sredinu.

Kao i svaki detektiv koji želi da se povuče i osami, Valdo nema mnogo sreće u tom naumu i već u prvom romanu vraća se u Los Anđeles, zapravo Holivud, da istraži ubistvo supruge slavnog televizijskog glumca za koje deluje da je već rešeno i da je slavni udovac počinilac.

Već sam naslov romana sugeriše holivudski pedigre. Naime, izvorni naziv Last Looks koristi se i kao poziv asistenta režija da se glumcima pregledaju šminka i kostim pred kadar.

Ovakav depresivan i neobičan lik ispostavio se kao odličan osnov za celu seriju romana. Do sada su dva izašla a treći je na pomolu.

Prvi roman "Poslednji pogledi" je ekranizovan i Čarlija Valda igra Čarli Hanam, britanski glumac koji je posle serije "Sinovi anarhije" u neprekidnom usponu i na kog holivudski studiji ozbiljno računaju sudeći po filmovima "Izgubljeni grad Z" Džejmsa Greja, "Bitka za Pacifik" i "Grimizni vrh" Giljerma Del Tora, i konačno "Kralj Artur" i "Gospoda" Gaja Ričija. Partner u ekranizaciji biće mu Mel Gibson.

Dok čekamo izlazak filma i eventualni prevod romana o Čarliju Valdu na srpski jezik, razgovarali smo sa Hauardom Majklom Guldom. On je sagovornik sa bogatim iskustvom koji ima mnogo toga da nam kaže, o samom pisanju ali i holivudskoj industriji u kojoj rade i on i njegov detektiv Čarli Valdo.

Čarli Valdo, glavni junak Vašeg romana se izdvaja među brojnim detektivima koje karakteriše neka eskcentričnost. Njegov "minimalistički" način života je nadahnuto rešenje i uspeva da utiče i na njegovu svakodnevicu i na detektivsku veštinu. Kako ste došli na tu ideju?

Isprva sam osmišljavao lik detektiva za televiziju. Upravo sam napisao bio pilot epizodu za kablovsku mrežu i on nije prošao jer su mi rekli da nema izrazit koncept po kom bi se izdvojio - junakinja je bila detektivka koja ima decu i vozi karavan. Hteo sam da pokušam ponovo, sa junakom koji je unikatniji.

Ćerka mi je pokazala kratki film "Priča o stvarima", animirani ekološki rad o tome kako trošimo Zemljine resurse u svrhu konzumerizma koji nas na kraju čini nezadovoljnim, i to me je dotaklo. Upravo u to vreme selili smo se u manju kuću, i morao sam da se rešim mnogih svojih stvari i to me oslobodilo.

Počeo sam da razmišljam kakav bi to junak mogao da odluči da se reši svojih stvari, ne samo kako bi ih se oslobodio kao ja, već opsesivno, i to me je dovelo do ovog psihički teško oštećenog bivšeg policajca koji želi da se raskusura sa svetom.

Roman je u stilskom pogledu višesoljan. To je detektivska misterija ali se isto tako dobro zabavlja sa konvencijama koje poštuje. Roman se izuzetno lako čita pa ste stvorili utisak da ga je bilo podjednako lako bilo i napisati. Ipak, verujem da nije. Kako je nastao ovaj rukopis?

Ne znam kako da odgovorim sem da treba jako mnogo mnogo raditi da bi nešto izgledalo lako. Radim puno prepravki. Verovatno mi pomaže i iskustvo rada na televiziji i filmu - smatram da imam prilično dobar osećaj za ritam, i kako da stvari učinim zanimljivim. Isto tako, od koristi je što sam ja primarno komediograf.

Kad je reč o mom zabavljanju sa tropima, koren toga je u činjenicia da ja nisam bio pisac detektivskih romana kada sam angažovan da ispričam ovu priču u formi filmskog scenarija. Znao sam da želim da funkcioniše kao punokrvna misterija,, sa mnogo noaričnih osobina, pa sam je i oblikovao kao klasičnu detektivsku priču, naročito crpeći mnogo od Rejmonda Čendlera.

Ipak, ljudi koji su me angažovali očekivali su da bude i smešno tako da sam u svakoj sceni pokušavao da pronađem neki novi ugao. Na primer, puno puta smo videli scene u kojima se pojave neke gorile u kući detektiva da ga prebiju i upozore da se kloni slučaja... ali kako to učiniti i smešnim? Otud bogati beli tinejdžeri koji se pretvaraju da su mladi crni grubijani.

Scenu po scenu, verziju po verziju, celina je konačno našla svoj izraz..

"Poslednji pogledi" su prvobitno zamišljeni kao scenario a potom pretvoreni u roman koji je potom otkupljen za film. Da li ovaj ironičan put do realizacije govori nešto o tome kako je Holivud postao previše zavisan od van-filmskih franšiza?

Verovatno da, premda ovaj tekst nije imao uobičajen put do ekrana, kada studio kupi knjigu, onda angažuje scenaristu, a onda sve to nudi glumcima i reditenjima, i odlučuje potom kako dalje. U mom slučaju, producenti su uvek prvo pokazivali scenario a to je onda privuklo reditelja i dva glavna glumca.

Knjiga je puno pomogla u tom procesu jer su moji saradnici mogli da je pročitaju i da bolje razumeju karaktere i scene. Zapravo, najveći deo prepravki na scenariju je bio vezan za dodavanje stvari koje su im se dopale u knjizi.

Ako imamo u vidu opsesiju Holivuda kupovinom vanfilmskih priča, da li smatrate da će romani postati svojevrsni trojanski konji za scenariste da prodru u Holivud?

Ono što znam - pisanje romana je znatno teže od pisanja scenarija i nisam siguran da li bih to preporučio kao sredstvo da se postigne taj cilj. Ali i u slučaju da takav plan uspe, pisac romana se obično gura u stranu.

Konačno, i scenarista se gura u stranu čim producenti i finansijeri nađu reditelja i glumce. Vi ste samo mamac, a ponekad možete biti i saučesnik kao što sam ja pokušao da budem na filmu "Poslednji pogledi".

Iskustva većine književnika kako su prošli u Holivudu nisu baš radosna.

Jedan od osnovnih problema scenarija koji prerastu u romane je da na neki način deluju kao prepričavanje filma koji se nikada nije desio. Isto važi i za romane koji su pisani ne bi li se prodali za ekranizaciju. Vi ste izbegli obe klopke. Kako ste to postigli?

Razvoj scenarija je dugo trajao pre pisanja romana, i tu je bilo mnogo glavobolje. Imali smo različite zvezde u glavnoj ulozi, dva reditelja, svi su imali neke ideje i pisao sam nekoliko verzija scenarija.

Kada sam odlučio da napišem roman, znao sam da konačno više nemam izazov da se držim neke određene dužine, i onda sam prošao kroz sve verzije scenario i označio sam sve što mi se dopalo a vremenom je otpalo iz scenarija.

Tako da je scenario apsolutno bio kičma romana, i onda sam ga na nivou sinopsisa izdelio na trideset poglavlja jer je to otprilike broj koji mi odgovara u detektivskom romanu.

Sledeći izazov bilo je to da nisam pisao prozu preko trideset godina, još od kada sam bio tinejdžer.

Krenuo sam ispočetka, kada je Valdo sam u šumi. U scenariju se vide svi detalji kako on živi, njegova bašta i njegova kuća sa solarnim panelima i satelitskom antenom, i očekuje se da to zaintirgira čitaoca.

Njegova idiosinkrazija da poseduje samo sto stvari se otkrivala kasnije u dijalogu. Međutim, u prozi sam odmah ušao u to njegovo najzanimljivije svojstvo. I tu je pisac komedije u meni preuzeo kontrolu.

Krenuo sam da opisujem dilemu da li je par čarapa jedna ili dve stvari i time sam vezao čitaoce.

Kako ste pisali sledeća dva romana o Čarliju Valdu? Da li ste njih ispočetka pisali kao prozu ili su i oni nastali kao scenariji?

Odlično pitanje. Kada sam počeo drugi roman, nisam znao kako ću, da li da prvo pišem film, jer zapravo to je jedino što znam. Onda sam napisao priču kao da pišem za film, i tad sam shvatio da trošim eneriju na rešavanje scenarističkih problema koji se mnogo lakše prevazilaze u romanu, pa sam od toga odustao.

I dalje priču osmišljavam kao kada pišem scenario, samo neki koji je prenatrpan likovima i događajima.

Pošto već znamo da su "Poslednji pogledi" pretvoreni u film, možemo im prići i kao knjizi i kao filmu. Da li ste tokom pisanja imali neke glumce na umu?

Kada sam osmišljavao Valda kao televizijsku seriju, isprva sam zapravo mislio na Denisa Lirija. Ali dok sam došao do angažmana da pišem scenario, više mi on nije bio na umu, ali nije ni neki drugi glumac.

Lik Alistera Pinča kog će u filmu igrati Mel Gibson deluje kao da je pisan za njega sa tim zapletom koji obuhvata alkoholizam, javnu osudu i iskupljenje.

Tu sam imao jednog glumca na umu - Ričarda Bartona. Uvek sam bio slab na tu generaciju legendarnih Britanaca - Bartona, Ričarda Harisa, Alberta Finija i Pitera O'Tula.

I većina je njih proživela karijeru pijančeći i praveći nevolje, pa sam se upitao kako bi se neki od njih snašao u današnjem svetu?

Razmišljao sam i o našim velikim pozorišnim glumcima koji su bili zavedeni televizijskim honorarima i završili krativno sputanu, i pomislio sam da bi bilo zanimljivo videti Ričarda Bartona u nekom lošem televizijskom proceduralu kako prezire samog sebe što to radi.

Mel nije bio prvi glumac kom ste se obratili ali je jedan veoma pametan agent zapazio upravo što ste i Vi i dao mu je scenario. Smatram da je to hrabra i domišljata podela, i od strane agenta, i od strane producenta, i od samog Mela. U filmu je potpuno briljantan.

Čarli Hanam igra Čarlija Valda, divljeg detektiva sa traumom iz prošlosti i ekscentričnim pogledima. To je vrsta lika koju je Mel Gibson doveo do savršenstva u serijalu "Smrtonosno oružje". Da li u filmu "Poslednji pogledi" na neki način Mel predaje štafetu Čarliju?

To je jedno divno tumačenje. I Čarli je sjajan u filmu.

Roman prikazuje svet jedne višesezonske televizijske serije koja pokušava da dostigne trocifren broj epizoda. Ovakve serije koje se prave za televizijske mreže su i dalje veliki biznis ali su u pogledu glamura zasenjene Zlatnim dobom televizije i premijum kablovskih kanala. Vi ste ovaj svet prikazali sa dosta ironije ali i ljubavi. Kako je taj svet evoluirao i da li vam se sviđa?

Za svakoga ima ponešto i to je dobra stvar za gledaoce. Za one koji rade na televiziji je sada mnogo teže. Sezone koje su sve kraće i sve manji broj gledalaca znače sve manje novca za pisce. To je stvar kojom se bavio i naš Sindikat scenarista i pre neku godinu je umalo došlo do štrajka.

Radili ste kao glavni scenarista na velikim serijama za televizijske mreže, mahom na komedijama. Mnoge scenarističke superzvezde sa mreža su prešle na kablovske kanale i tipovi poput Džona Velsa, Devida Kelija ili Čaka Lorea su uspešno ostvarile taj iskorak. Koje su osnovne razlike u vođenju serija u ta dva miljea?

Nisam rukovodio serijom na premijum kablovskom kanalu ili na strimingu pa znam samo ono što mi prijatelji kažu, i istini za volju, iskustva su različita. Čini mi se da je slično kao na mrežama - ako si zvezda sa velikim autoritetom, prijatno je za rad, ali ako se boriš za opstanak, i dalje je teško.

"Poslednje poglede" režirao je izuzetno talentovani britanski televizijski reditelj Tim Kirkbi. Pa ipak reditelji sa televizije i dalje nailaze na otpor kada pokušavaju da krenu da se bave filmom, čak i kada iza sebe imaju impresivan opus. Zašto i dalje nailaze na predrasude producenata i čelnika studija? Koje su njihove prednosti i mane?

Uživao sam u saradnji sa Timom. Nadam se da ćemo još raditi zajedno. Ne znam da li su ti zidovi za prelazak iz televizije na film onoliko visoki kao pre.

Prednosti i nedostaci variraju od čoveka do čoveka. Odgovornost reditelja na filmu je mnogo veća nego na televiziji. Čak i reditelji pilot epizoda nemaju toliko obaveza i odgovornosti kao reditelji filmova. Na filmu su reditelji šouraneri zapravo.

Da li je prisustvo Mela Gibsona kao dokazanog reditelja u kreativnom procesu pomoglo Timu Kirbiju, i koliko je bio uključen u nastanak filma?

Mel je došao da radi kao glumac. Veoma je kreativan i mnogo doprinosi ali koliko sam imao prilike da vidim, izuzetno je poštovao Timov rediteljski autoritet.

Postoji jedna snažna veza koja Vas spaja sa srpskim filmadžijama - isticali ste da ste izuzetno zaintirgirani i inspirisani filmom "Noćna kretanja" Artura Pena koji je takođe bio jedan od favorita naših profesora na Fakultetu dramskih umetnosti pa je samim tim stekao poziciju jednog od ključnih krimića iz sedamdesetih kod nas. Možete li nam reći nešto više o Vašem odnosu prema "Noćnim kretanjima" i drugim naslovima koji su uticali na Vaš rad?

Divno je što su "Noćna kretanja" važan film kod vas! Ovde je maltene zaboravljen film, u senci je niza svojih sjajnih savremenika. Mislim da je to jedan od filmova koji su uticali na mene više podsvesno nego svesno. Rekao bih da je Valdo Čarlija Hanama na neki način rođak Hekmanovog Džina Mouzbija jer su obojica slomljeni detektivi na obodima Holivuda.

Filmovi te dekade su imali značajan odjek u meni - komedije kao i drame, a naročito naslovi koji su spajali te dve stvari, "Televizijska mreža", "Otmica na stanici Pelham", "Meš", "Seksualno saznanje", "Surova igra", "Žaoka", "Mali veliki čovek" (ponovo Artur Pen), samo da nabrojim neke koji mi prvi padaju na pamet. Zanima me koji su od njih takođe bitni i u Srbiji. Ali smeh i bol su uzvišen spoj, zar ne?