Dr Bojan Jović: Kultura je pre svega pamćenje

Dr Jović, takođe istražuje poetičke osobine srpske književnosti XIX i XX veka i teorijska pitanja u oblasti komparatistike. Bio je rukovodilac projekata Uporedna istraživanja srpske književnosti u evropskom kontekstu i Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru, sada rukovodi Odeljenjem za uporedna istraživanja srpske književnosti.

Bio je urednik u Književnoj reči, Itaki, Ezoteriji, Stubovima kulture, IK "Cepter Book". Glavni i odgovorni urednik Književne istorije. Objavio pet monografija, dvesta stručnih radova, dvadesetak prevoda sa engleskog, nemačkog, francuskog i italijanskog jezika. Za knjigu Lirski roman srpskog ekspresionizma dobio je nagradu „Stanislav Vinaver“ za prvu knjigu iz oblasti književno-teorijske esejistike.

Autor je knjiga: Lirski roman srpskog ekspresionizma, Poetika Rastka Petrovića: struktura; kontekst, Rađanje žanra - počeci srpske naučno-fantastične književnosti, Junaci modernih vremena, Avangardni mit-Čaplin.

Za nama su distopijski prizori praznih gradova zbog pandemije koronavirusa, dani provedeni u izolaciji. Kako je izgledalo Vaše vreme u ovom periodu?

– Prošlo je u nekoj vrsti sna, u mnogim trenucima košmarnog, budući da je, uz tolike neznane, obolelo i nekoliko bliskih ljudi. Na sreću, iako je bilo dramatično, u ovim slučajevima ipak nije došlo do tragičnog ishoda. Kada je o poslu reč, mnoge koleginice i kolege su, kada su se izborili sa osećanjem uznemirenosti, vreme proveli sasvim usredsređeni na istraživanja. I bez pandemije, po prirodi posla, izučavaoci književnosti su upućeni na svojevrsnu socijalnu izolaciju. Ja sam nastojao da gotovo svaki dan odem do Instituta, koji je bio neobično prazan i miran, no to je bilo dobro mesto za razmišljanje i pisanje.

Bili ste rukovodilac projekta „Srpska književnost u evropskom kulturnom prostoru“. Šta pre svega treba naglasiti kada se govori o ovoj temi?

– Istraživanja ovakve vrste nastoje pre svega da pokažu učešće srpske književnosti u obrazovanju evropske kulture, da jasnije istaknu do sada nezapažene veze između različitih nadnacionalnih književnih i kulturnih tradicija i pojava, i da obrazuju složenu policentričnu sliku evropske kulture sa našim bitnim doprinosom u njoj. Pri tome se pokazuje izvesno razlaganje monolitne slike srpske književnosti, uz isticanje kako samosvojnih osobina njenih različitih vidova tako i opštih postupaka i pojava. Po pravilu se pokazuje koliko naša književnost prevazilazi puko primanje stranih uticaja ili podražavanje, i u mnogim slučajevima aktivno doprinosi bitnim trendovima, ili ih čak pokreće.

„Otvorene naučne zajednice na mreži“ je naziv međunarodne akcije u kojoj ste predstavljali Srbiju. Čini se da je tehnološki napredak, otvorio i nove prostore za nauku. U čemu vidite nove mogućnosti?

– Nove mogućnosti, pre svega zasnovane na IT tehnologijama, predstavljaju uzbudljivi izazov za sve nauke, za humanistiku naročito. U stavu prema našoj grani nauke često probija nipodaštavajući stav izražen u tezama 'vi ništa ne proizvodite' odnosno 'vi ne doprinosite (ovom) društvu'. Primena metoda i alata digitalnih tehnologija i njihovo prožimanje sa komparativnim pristupom jedan su od načina da se konačno suzbiju ovakve primedbe, npr. izradom semantičke mreže usmerene ka prožimanju građe sa kompetentnim znanjem te povezivanju sa drugim, srodnim, naučnim oblastima i projektima.

Zbog situacije izazvane pandemijom često se govori o kulturi u budućnosti, tačnije o budućnosti kulture. Treba li kultura da se boji budućnosti?

– Prema sadašnjem stanju, određena vrsta zabrinutosti za budućnost kulture izgleda da je na mestu. Svet je postao veoma složeno i nepredvidivo mesto u kome najrazličitije vrste političke (ne)korektnosti uz pritisak društvenih mreža ometaju slobodno razmišljanje o problemima književnosti i kulture i iskazivanje kritičkog – ili, jednostavno, drugačijeg – mišljenja. Svedoci smo histeričnih reakcija ukoliko se neko usudi da piše o životu drugih naroda i kultura, ili odstupi od okamenjenih stereotipa o istorijskim ili političkim 'istinama'. Vrlo mi je zanimljiv fenomen povratka određenih (negativnih) pojava pre svega vezanih za moć i vlast, sada u bitno drugačijem ruhu digitalnog populizma koji ponekad ide do linča i za posledicu ima (auto)cenzuru ili, u aktivnijem obliku, ugrožavanje egzistencije – ekonomske ili čak fizičke, nepoćudnih.

Vi ste direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, gde će 8. i 9. oktobra 2020. godine biti održana konferencija posvećena časopisu Ženski pokret (1920-1938). Da li će nas iznenaditi neki podaci o feminizmu iz tog perioda?

– Budući da Institut neguje raznovrsna usmerenja, jedan od pravaca istraživanja jeste i problematika ženskog stvaralaštva, koju proučava grupa vrlo samosvesnih i otresitih saradnica. Njihova otkrića uvek su zanimljiva - ono što me uvek iznenadi jeste koliko su zapravo žene u različitim razdobljima bile ravnopravno zastupljene – ako ne kvantitetom tada kvalitetom – u većini aktivnosti koje se tradicionalno smatraju muškim.

Kojim pojmom biste definisali svoj doživljaj stvarnosti?

– Borbeni pesimizam. Entropija je sila neumorna, i, čini se, predstavlja krajnji ishod svega postojećeg. Onoga trenutka, međutim, kada čovek i društvo prestanu da se bore odnosno da ulažu napor na polju kulture, nauke, i ekologije, kako bi stvari bile makar na pozitivnoj nuli, haos nadvladava. Drugim rečima, ako je rat izgubljen to ne znači da ne treba dobiti što je više bitaka moguće.

Šta mislite slučaju u vezi sa Desankom Maksimović, koja je, srećom samo kratkotrajno, izbačena iz programa za 3. i 4. razred gimnazije. Molila bih Vas za komentar, s obzirom da je Vaš Institut organizovao naučni skup o Desanki Maksimović.

– Institut za književnost i umetnost je vezan za stvaralaštvo Desanke Maksimović i naučno i lično. Ne samo što je u okviru trebinjskih „Dučićevih večeri poezije“ 2018. godine organizovan skup i godinu dana kasnije izdat zbornik posvećen našoj velikoj pesnikinji, upravnici Zadužbine Desanke Maksimović u poslednjim mandatima birani su iz redova sadašnjih ili nekadašnjih članova Instituta.

Kako je došlo do tragikomične situacije vezano za mesto Desanke Maksimović u srednjoškolskom programu na nadležnima je da razmotre. Srećom, ona je imala pozitivno razrešenje, što znači da snažna i civilizovana reakcija (stručne) javnosti ipak može da dovede do brze i željene ispravke.

Razumljivo je da ne može biti mesta za sve pisce u programima. No, kakva god bila logika koja je dovela do predloga da se Tražim pomilovanje izostavi, ova zbirka je primer koliko je prošlost živa i inspirativna za savremenost. Kultura je pre svega pamćenje, a primeri umetnički plodnog dijaloga sa (sopstvenom) tradicijom utkani su u istoriju srpske književnosti kroz sva njena razdoblja. Tražim pomilovanje je u tom smislu upečatljiv primer žive prošlosti izveden na umetnički visoko umešan i prijemčiv način.