Ivan Medenica - ne smemo se vratiti u pređašnju normalnost jer to nije bila normalnost

Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na kome je i magistrirao i doktorirao, a danas je redovni profesor na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame, šef Katedre za teoriju i istoriju tog fakulteta.

Ivan Medenica je izvrstan pedagog, strog i zahtevan, a omiljen među studentima koji su ga više puta birali za najboljeg profesora na Fakultetu dramskih umetnosti. Zahvaljujući njihovim glasovima se nekoliko puta našao i među tri najbolja univerzitetska profesora u Srbiji.

Paralelno sa pedagoškim i naučno- istraživačkim radom Medenica se aktivno bavi i pozorišnom kritikom. Kritike je tokom karijere pisao u dnevnom listu Politika, nedeljnicima Vreme i NIN. Ima pet Sterijinih nagrada za najbolju kritiku i dve Sterijine nagrade za teatrologiju. Nedavno je dobio Francuski orden Viteza kulture i umetnosti i Nagradu za izuzetan doprinos u afirmisanju kulture i umetnosti u medijima.

Medenica argumentovano, temeljito i kritički promišlja društvene i teme iz oblasti kulture i umetnosti. Ume da govori više od očekivanog i da kaže više nego što bi želeo. Da bude duhovit, da se glasno smeje i bezrazložno nervira. Obožava ekstravagancije, neobične ljude i predele. Reč je o vanserijskom teoretičaru, vodećem pozorišnom kritičaru u Srbiji, umetničkom direktoru BITEF-a i jednom od evropskih i svetskih autoriteta u svojoj struci.

Za RTS govori o okolnostima u kojima su se sa pandemijom našli Bitef, pozorište, umetnost i kultura.

U vreme vanrednih mera zbog pandemije često su Vas intervjuisali pozivajući se na slogan 52. Bitefa ‚‚Svet bez ljudi‚‚ koji je pre dve godine upozoravao na uznemirujuće društvene fenomene savremenog sveta. Da li pozorište i umetnost mogu da predvide okolnosti kao ove u kojima se našao čitav svet?

- Mislim da niko nije, osim možda vrhunskih virusologa, mogao da predvidi situaciju s pandemijom jednog zloćudnog virusa, ali je zato svaki misleći i odgovoran čovek mogao, već godinama unazad, da registruje signale nadolazeće globalne nesreće. Ne mislim na "paranormalne" vizije i teorije zavere, već na racionalno sagledavanje brojnih iskušenja pred kojima se nalazi savremeni svet, pre svega onih vezanih za klimatske promene, odnosno globalnu ekološku krizu. I pojava virusa korona je posledica, između ostalog, narušene ekološke ravnoteže...

Mnogi svetski umetnici, pa tako i pozorišni, racionalno ili intuitivno registrovali su te uznemirujuće signale, uključujući i eksploziju političkog populizma, netrpeljivost prema migrantima i drugim kulturno različitim zajednicama, itd, i o tome promišljali u svom radu... Anticipatorski karakter nekoliko prethodnih izdanja Bitefa svodi se na to što smo umeli da prepoznamo takav teatar i umetnike. Ali, to je oduvek bila glavna misija Bitefa: ne samo promocijanovih pozorišnih tendencija, nego i kritičkog odnosa prema stvarnosti u umetnosti.

Puna tri meseca živeli smo socijalno distancirani, kakvo je to bilo iskustvo za Vas? Veoma ste bili angažovani oko Bitefa i svojih studenata. Koliko i kako je pamdemija promenila naše živote?

- Predajem teorijski predmet, tako da sam onlajn nastavu mogao da realizujem bez većih problema. Ipak, s ove distance nisam više "entuzijastičan" prema takvoj nastavi: pored toga što istraživanja pokazuju da ona fizički i psihički iscrpljuje, činjenica je da se ne ostvaruje interaktivnost kao u živom kontaktu, da je ona u digitalnom svetu simulirana, da izostaje misaona aktivacija studenata i stvarna, kritička razmena ideja... Što se tiče Bitefa, rad je bio veoma otežan i još uvek jeste, jer ni mi, ni naši strani partneri, svetska pozorišta i trupe, ne znamo dokle će pandemija trajati, kakvi će biti protokoli o javnim okupljanjima, kad će se normalizovati avionski saobraćaj...

Rano je da se izvode zaključci o tome koliko nam je pandemija promenila živote, ali sam uveren da je ovo bio idealan period za individualno preispitivanje. Mislim da je meni lično koristio, da sam utvrdio prioritete, racionalnije sagledao izazove, postao odgovorniji i prema sebi i prema drugima.

Kako objašnjavate činjenicu da nas je u 21.veku u koji smo ušli sa digitalnom tehnološkom revolucijom zaustavio i blokirao virus iz Vuhana?

- Pitanje je kompleksno, ali mislim da odgovor, ipak, može da bude jednostavan: to je još jedan pokazatelj opasne neravnoteže između eksplozije tehnološkog razvoja i implozije, urušavanja društvene svesti, nesposobnosti ljudske zajednice da se nosi s perspektivama koje nam otvara tehnologija... Bilo bi sasvim pogrešno na "ludistički" način optuživati tehnologiju; problem je u našoj nesposobnosti, nespremnosti ili manjku interesa da menjamo i sebe lično i društvo.

Moraju se naći mehanizmi da tehnološki razvoj bude u opštem javnom interesu, a ne razlog ili sredstvo dodatne eksploataijce, socijalnog raslojavanja, gušenja kritičkog mišljenja i ljudskih prava i sloboda, jačanja autoritarnog ponašanja, ekoloških katastrofa, a što se sve dešava... Kao što su neki svetski umetnici i intelektualci odmah formulisali: ne smemo se vratiti u pređašnju normalnost jer to nije bila normalnost.

Pozorišta su širom sveta zatvorena. Da li i kakve će to posledice ostaviti na ovu umetnost? Pozorište se preselilo na društvene mreže. Znam Vaš stav da je snimak samo informacija o predstavi, ali, pozorište je i tako bilo veoma gledano. Kako to objašnjavate?

- Siguran sam da na duže staze neće ostaviti negativne posledice. Najvažnije da ono što nam se sada ukazuje kao jedina perspektiva njegovog postojanja - telesno distanciranje između gledalaca, ali možda i izvođača na sceni, često nasilno prilagođavanje predstava izvođenju na otvorenom i slično - shvatimo samo kao privremene mere i ne dozvolimo da to postane nova normalnost... Ako ovaj globalni "teror" virusološko-imunoloških protokola bude dugo trajao, na kraju će se postaviti - ne samo kada je teatar u pitanju već društvo kao takvo - ozbiljna etička i politička dilema: zdravlje ili sloboda?...

Da, mnogo sam govorio o tome da snimci predstava - a koji, uzgred, najčešće nisu dobri - nisu pozorište, nedostaje im estetska suština ove umetnosti, događajnost. Oni nisu ni digitalni perfomans jer su tu digitalne tehnologije ugrađene u sam koncept projekta... Dobro je što su snimci predstava bili gledani, možda se iz tog interesovanja razvije neka nova pozorišna publika.

Kod nas se, uz izvesna odlaganja najavljuje održavanje svih umetničkih manifestacija. 54.Bitefa tekođe.‘'Počnimo ljubav iz početka'' bila je poruka prošlog Bitefa. Da li nakon pandemije počinjemo iz početka ili nastavljamo tamo gde smo stali?

- I da i ne. Povratak na staro, kada se referišemo na ovaj slogan Bitefa, neophodan je u tom smislu što nam je sada više nego ikad potrebno zajedništvo, solidarnost, ljubav prema bližnjem, jer će jedna od posledica pandemije biti ekonomska kriza i još veće socijalne nejednakosti i nepravde. Dakle, da, počnimo ljubav ispočetka. S druge strane, kao što sam već rekao, nema povratka na staro, moramo konačno da se suočimo sa izazovima sveta u kome živimo, kako nas ne bi zadesila ekološka katastrofa, te nastao jedan novi, "posthumani" svet. Upravo su posthumanizam i ekologija lozinke 54. Bitefa.