Goran Paskaljević: U vremenima finansijske krize, prvo nastrada kultura

Čuvena Palata u Kanu zbog pandemije donedavno je bila smeštaj za beskućnike. Prvi put ove godine tišina je na Kroazeti. A on, svojim najnovijim ostvarenjem Uprkos magli, koje je snimio u Italiji, kao i uvek snažno govori.

O odnosu prema migrantima, izgubljenoj humanosti, ksenofobiji, egoizmu koji je prevladao - o temama koje su odavno duboko njegove, Goran Paskaljević govori i za RTS.

Osvojili ste Kan filmom Poseban tretman 1980. godine. Nekada je bilo lakše da naš film dođe do takvog festivala. Ko se promenio, festivali ili naša kinematografija?

– Čini vam se da je ranije bilo lakše. Mali broj srpskih filmova je uspeo da se izbori za učešće u glavnoj konkurenciji Kana, Venecije ili Berlina od kada ti festivali postoje.

Istina, pre pada Berlinskog zida, filmovi koji su dolazili iza tzv. „gvozdene zavese“, a Jugoslaviju su tamo računali, imali su neku malu prednost ukoliko su bili kritički intonirani.

Naravno, ti filmovi su pre svega morali da budu kvalitetni. U poslednje vreme, veliki festivali u svoj glavni program biraju i filmove slavnih reditelja koji nisu njihova najbolja ostvarenja, kao što ustupaju mesto u programu i filmskim zvezdama.

Nedavno mi je selektor Kanskog festivala, Tijeri Fremo, za vreme jedne privatne večere u Rimu, rekao da mora da vodi računa o četiri stuba na kojima opstaje program.

Najvažniji je naravno kvalitet filmova, ali i autorska imena, filmske zvezde, a donekle je važan i komercijalni efekat.

Filmovi o migrantima obiluju scenama nasilja, dok film Uprkos magli govori sofisticiranim jezikom o problemu koji je mnogo širi – gubitku empatije. Je li odnos prema migrantima ogledalo sadašnjeg vremena bez ljudskog lica?

– Empatija sve više nestaje. Preovlađuje egoizam, posebno u bogatom svetu. Kada danas neko okrivljuje migrante za svu nesreću koja se dešava u nekoj zemlji, istovremeno zaboravlja da su migranti samo posledica, a ne uzrok te nesreće.

Ti koji optužuju bi morali više da misle o tome kako bi lično mogli da pomognu, šta da učinimo svi zajedno da ljudi ne napuštaju svoju zemlju bežeći od stradanja, od nemaštine i gladi.

Desnica ne jača samo u Italiji nego i u mnogim drugim zemljama. Gde vidite uzroke?

– Ekonomska kriza je uvek pogodovala jačanju desnice. Kada političari nemaju rešenja za političke i ekonomske probleme, oslanjaju se na populizam, uz širenje mržnje koja ima za svrhu da zamagli vidike narodu.

Njihov cilj tada postaje samo opstanak na vlasti po svaku cenu, a ne boljitak života građana.

Odbijali ste angažmane na televiziji, profesuru na Akademiji, a dva puta ste odbili i mesto ministra kulture. Koliki je izazov biti slobodan umetnik?

– Za mene je status slobodnog umetnika uvek bio jedini način da postojim i stvaram. Svakako da bi mi u finansijskom pogledu bilo lakše da sam se povijao kako koji politički vetar duva, ili da sam jednostavno prihvatao „siguran“ posao.

Sigurno bih danas bio bogatiji, ali ne i naročito srećan čovek. Verovatno bih imao manji broj igranih filmova u biografiji (imam 18 do danas), jer ozbiljno promišljanje kako napraviti film, zahteva ogromnu energiju i vreme.

Mislim da sam jedini relevantan filmski reditelj u Srbiji koji je sav svoj dugogodišnji radni staž prikupio bez ijednog radnog dana izvan slobodnog statusa.

Kada nisam mogao da u Srbiji obezbedim sredstva za snimanje nekog filmskog projekta do koga mi je bilo stalo, prihvatao sam da radim u inostranstvu, ali isključivo filmove za koje sam ja napisao scenario ili bar predložio filmsku priču.

Zahvaljujući uspehu mojih filmova na velikim festivalima, mnogi strani producenti su dobro poznavali moj rad i nudili su mi da produciraju moje filmske projekte. Tako se dogodilo da sam radio u SAD-u, Italiji, Meksiku, Indiji, Albaniji, Nemačkoj, Irskoj...

Takođe ste odbijali naručene projekte. Koliko u hiperprodukciji televizijskih serija ima kvaliteta i ima li komercijalizacija posledice po našu kinematografiju?

– Svuda u svetu danas preovlađuju filmske serije. Ima ih zaista veoma dobrih, neke su bolje od mnogih filmova. U bioskopima se prikazuju skoro isključivo mega filmovi, finansijski nedostižni za bilo koju malu kinematografiju kao što je naša.

Ipak, mali broj zemalja koje tradicionalno dosta ulažu u svoju kulturu, kao što je Francuska na primer, štite svoju filmsku produkciju, distribuciju i bioskope, veoma rafiniranim, jasnim zakonskim i finansijskim sredstvima.

Kod nas je postalo pravilo da u vremenima finansijske krize, prvo nastrada kultura, najpre se kreše državni budžet u toj oblasti. Koliko je to pogrešno, i šta kultura i obrazovanje znače svakom narodu, mislim da ne vredi više (gluvima) govoriti.

Što se tiče naših serija, neke su nedopustivo niskog kvaliteta, ali ima i serija koje zaista zavređuju pažnju, koje su postale nerazdvojni deo naše svakodnevnice.

Svetski kritičari kažu da ste majstor velikih filmova o malim ljudima. Često se pominje banalni realizam, pravac u koji je savremeni film uplivao. Šta nedostaje današnjim filmskim pričama?

– Možda danas najviše nedostaju iskrenost i originalnost. Isuviše ima kopija koje se oslanjaju isključivo na formu, dok njihovi autori sve više zapostavljaju suštinu kojom bi trebalo da se bave.

Zbog nedostatka novca mnogi Vaši projekti su se gasili pred snimanje. Kako je to uticalo na Vaš odnos prema stvaranju?

– Kada se to desi, udahnem duboko i idem dalje. Uvek postoji neki finansijski manje zahtevan projekat koji je tu negde, na dohvat ruke. Samo ga treba otkriti, neće sam da kuca na vaša vrata.

Mačiji krik je novi projekat koji snimate u svojoj zemlji posle sedam godina. Reč je o filmu inspirisanom autentičnom pričom.

– Taj film je bio predviđen za realizaciju još prošle godine, ali kako sam u međuvremenu prihvatio da radim u Italiji film Uprkos magli svi planovi su se promenili, pogotovo sada sa pandemijom i problemima koje je izazvala širom sveta.

Mačiji krik će, uz malo sreće, biti snimljen početkom iduće godine. Kako niko nije isti kao pre samo šest meseci, nisam ni ja.

To je uticalo na to da sam se vratio ozbiljnom promišljanju scenarija, možda i nekoj novoj glumačkoj podeli, drugačijoj od prvobitne kakvu sam je zamislio pre dve godine, i još nekim formalnim promenama koje će, po mom mišljenju, doprineti kvalitetu budućeg filma.