Zvonko Karanović: U napredak vode samo oni koji krše pravila i pomeraju granice

Njegova poezija je pevedena na petnaest jezika i objavljena u najznačajnijim književnim časopisima bivše Jugoslavije, tri srpske i isto toliko stranih antologija. Dobitnik je nagrada „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“, „Dušan Vasiljev“, „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“, za celokupno književno stvaralaštvo.

Autor je trilogije Dnevnik dezertera, koju čine romani Više od nule, Četiri zida i grad i Tri slike pobede, objavljeni u periodu od 2004. do 2009. godine.

Pod uticajem vodećih odlika bit poezije (delovanje van okvira, beleženje doživljenog, ukidanje sintakse, kritičnost, imperativ slobode), ali i stvaralaštva francuskih i poljskih pesnika, književnih postupaka nadrealista, Karanovićeva poezija uvek se razvijala u pravcu istraživanja novih poetskih izraza.

Osnovni činilac Vaše poezije i proze je život posmatran iz svih uglova, dobrih i loših. Kako ga posmatrate u periodu za nama? Da li ste pisali?

– Period izolacije izazvan korona virusom proveo sam radeći na rukopisima tri mlade autorke koji će se kao knjige pojaviti u izdanju PPM Enklave do polovine juna.

Vesti sam pratio sa skepsom, pridržavao se preporuka medicinske struke i trudio da se što više izolujem od mnogobrojnih teorija zavere i političkih spekulacija koje su preplavile društvene mreže, viber poruke i telefonske razgovore sa prijateljima.

Nedostatak socijalnih kontakata nadoknađivao sam čitanjem poezije, proverenim mestom gde se može pronaći mir, empatija, bliskost.

Bavio sam se i promišljanjem svog sledećeg spisateljskog koraka, jer sam poslednjom knjigom poezije zatvorio ciklus tema koje su me intrigirale i eksperimenata sa strukturom koje sam planirao.

Ništa nisam pisao.

Počeli ste da pišete na tragu bitničke poezije u okruženju koje negira ideje na kojima se ona zasniva. Da li smo promenili odnos prema drugačijem razmišljanju koje seže dalje od svakodnevnih okvira?

– Nije se tu ništa promenilo niti će se promeniti. Onaj ko razmišlja drugačije od većine mora biti spreman na posledice, pre svega na odbacivanje, ignorisanje, pa čak i podsmeh. Potreba za sigurnošću je veoma izražena kod ljudi i to važi za sve oblasti života, od politike do književnosti.

Biti uz pobednike, uz vlast, biti u masi, među istomišljenicima, držati se opšteptihvaćenih merila vrednosti, bez preispitivanja, pokušaja inovacije – oduvek je lakši put kojim se češće ide.

S druge strane, bar što se književnosti tiče, otkrivati svoj glas je izazov, čin umetničke hrabrosti, jer rezultat je uvek neizvestan. Vreme kao jedini autoritet pokazaće domete i značaj napisanog.

Šta je sa kosmopolitizmom? Da li ga književnost danas oberučke prihvata?

– Kosmopolitizam nije književna kategorija. Danas, zahvaljujući televiziji, internetu, ukidanju viza za Evropu i razvijenom saobraćaju, mladi ljudi mnogo više putuju, vide, saznaju, informisaniji su o stvarima koje se dešavaju na globalnom nivou.

Otvorenost ka svetu se sve više podrazumeva, i to je naprosto opšte mesto, ali samo po sebi nije dovoljno da neko književno delo bude dobro. Kosmopolitski stav, ukoliko postoji, prirodno se odražava u pisanju, kao i svaka druga vrsta autorovog autentičnog doživljaja.

Vi mi postavljate ovo pitanje, pretpostavljam, jer neki tekstovi vidno podležu manipulaciji gde navodni kosmopolitizam prikriva nedostatak prave književne supstance, ili imamo drugu krajnost gde autori, zagledani u sopstveno dvorište, ignorišu svet koji prolazi pored njih, umesto kroz njih.

Kako iz ove perspektive posmatrate često podvlačenje, kako čitalaca tako i kritike, referenci na popularnu kulturu u Vašim knjigama, koje seže do samih početaka, pogotovo od Srebrnog surfera?

– Poezija mora da crpi iz života. Popularna kultura je deo kolektivnog iskustva i prirodno je da se uticaji prelivaju u ono što pišeš.

Zidovi koje je akademska javnost podigla između „visoke“ i „niske“ kluture definitivno su srušeni dodelom Nobelove nagrade Bobu Dilanu. Naprosto, ta podela više ne važi, vreme je promenilo neka shvatanja, stvari se šire sagledavaju.

Zašto bi emotivni doživljaj prilikom čitanja npr. nekog klasičnog romana iz šezdesetih bio više vredan od slušanja neke od najboljih pesama „Bitlsa“? Iako nas dotiču uglavnom iste stvari, imamo različite senzibilitete.

Sve što prolazi kroz ljudski um je materijal za poeziju kako je još pedesetih govorio Ginzberg, sve što čovek doživi telesno, misaono ili emotivno ravnopravna je građa za pisanje.

Mlađi autori odrasli na pop kulturi svakako će sve više eksploatisati to polje i biće veoma zanimljivo videti šta je od svega vreme verifikovalo u kolektivnom pamćenju.

U pretposlednjoj knjizi pesama Zlatno doba iz 2015, pred čitaocima je antiutopijski prikaz savremenosti. Koje bi slabosti društva, uzimajući u obzir brzinu kojom se menja, reflektovala ova zbirka da je napisana danas, samo pet godina kasnije?

– Pesnik nije pozvan da daje odgovore na socijalne ili bilo koje druge teme. On jednostavno piše o nečemu o čemu promišlja, bez pretenzija da bilo šta dokaže.

Društvo je živo tkivo koje oblikuju, između ostalog, nauka, tehnologija, pa i umetnost, i nije lako, pogotovo iz pozicije našeg tranzicionog društva predvideti kako će budućnost izgledati, ali svakako da čovek sve više vremena provodi u virtuelnom prostoru što neminovno dovodi do smanjenih socijalnih kontakata, usamljenosti, anksioznosti, otuđenja.

S obzirom na sve brži tehnološki napredak lista mentalnih tegoba biće sve duža. Ipak, ne mislim da će budućnost biti apokaliptična, kako mnogi predviđaju. Čovek je preživeo zahvaljujući svojoj izvanrednoj sposobnosti prilagođavanja.

Novo vreme doneće nove izazove, nova rešenja, nove kreativne podvige, i pretpostavljam, kad se sudari sa slomom vrednosti koju nosi materijalni svet, veću okrenutost ka duhovnom.

Koja bi ga Vaša pesma najverodostojnije opisala?

– Nikada mi nije bila namera da u svojim pesmama upirem prstom u nekoga ili kritikujem određene društvene pojave. To naprosto nije razlog pisanja.

Lirski pesnik jeste najfiniji seizmograf koji registruje potrese kako unutar sebe tako i u svetu u kome živi, koji često imaju snažnu uzročno-posledičnu vezu, ali težište je na ličnom doživljajustvari, ne na kritici.

Ono najličnije što prenosimo obično je i zajedničko mnogima. Izražavanjem autentičnog doživljaja imamo veću šansu za istinsku komunikaciju sa čitaocima nego kada ciljano uperimo kameru spolja, u nešto što se trenutno čini važnim.

Verujem da poezija ima svojstvo holograma. Ako pesnik piše „iz sebe“, a to svaki pravi pesnik čini, onda i najmanji njegov fragment/pesma u potpunosti reflektuje svog autora, njegovo iskustvo viđenja spoljašnjeg sveta.

Šta ste čitali u poslednje vreme?

– U poslednje dve godine skoro isključivo čitam poeziju i esejistiku. Raspon poezije je veliki, od rukopisa mlađih autora do domaćih i svetskih klasika, tu su i antologije koje s vremena na vreme prelistam u potrazi za nekim pesnicima koje sam možda neopravdano zaobišao.

Što se eseja tiče, postava je skoro nepromenjena godinama; Montenj, Eliot, Brodski, Benjamin, Nabokov, Borhes, Gombrovič, Česlav Miloš. Razmišljanja tih velikih ljudi dragocen su alat u proširivanju znanja i horizonta sopstvenog sveta.

Imala sam priliku da vidim Vašu posvetu u jednom od primerka Bodž seta, u kojoj ste napisali: „Hronika jedne neponovljive pobune“. Da li zbirke koje su usledile možemo da opišemo na isti način?

– Svaka vrsta pisanja koja za cilj ima istraživanje, pokušaj da se donese „nešto novo“, ukoliko je danas tako nešto uopšte moguće, jeste neka vrsta pobune, pokušaj da se preispita kanonski poredak, doprinese drugačijem sagledavanju tema kojima se pisci bave stolećima.

Već sama odluka da se ne ide sigurnim, odavno utabanim stazama literarne tradicije prvi je korak te pobune.

Čak i kad se čini da je gotovo nemoguća, jer je svetsko literarno nasleđe ogromno, pobuna je važna jer održava plamen, duh onoga što književnost treba da bude. Napretku su vodili samo oni koji su kršili pravila i pomerali granice.