Enes Halilović: Onaj ko ima šta reći, ne treba da se plaši bilo koga od koga ima šta čuti

Nabrojani žanrovi u Halilovićevom opusu nisu naspramne celine, odvojene jedne od drugih, one se međusobno prožimaju a njihovo prožimanje rezultuje tekstom čiji pripovedni oblik počiva na poetskoj snazi i suštini, poetski na filozofskom promišljanju, dramski sintetizuje poetsko, prozno, filozofsko... Rečju, Enes Halilović je autor čije obimno delo je do sada prevedeno na više od deset svetskih jezika i s razlogom okupira čitalačku pažnju.

Pre 14 godina pokrenuli ste časopis za književni ntervju Ekerman. Naslov nije slučajan. U kulturi sećanja Geteov sekretar ima značajno mesto. Rekli ste mi, kada sam Vas pozvala da uradimo mini intervju, da imate veliku odgovornost prema pisanim intervjuima...da li smo pomalo zaboravili na važnost književnog intervjua?

– Imam odgovornost prema svemu, a to je dobro za dušu i savest moju, ali za telo to možda i nije dobro. Celog života sam bio previše odgovoran. Proveravao da li su zaključana vrata... Ta odgovornost prenela se i na književnost. Lakše mi je kada govorim, a kada pišem intervju postajem previše odgovoran prema tekstu. I ne samo to. Kada čovek govori, tada se i oštri misao. Ne sećam se ko, ali neko je rekao – kako da ti kažem šta mislim kad nisam rekao? Zapravo, govor je zamajac misli, pa nekad najbolje rečenice budu izrečene usmeno, a ne kroz tekst. Zato i jeste zadatak pisca da sluša ljude i uzima ono najbolje iz njihovih usta.

Što se tiče važnosti književnog intervjua, da, može se reći da smo zaboravili na važnost te forme. Ima, kako sma čuo u Bukureštu, časopis u Rumuniji koji ima samo jednu delatnost, a to je književni intervju. Ekerman insistira da pokaže čitaocima šta pisci govore i kakvi su izvan književnosti, zato imamo i posebnu „politiku“ da pisce i književne kritičare ponekad ne pitamo o književnosti. Želimo da vidimo kakvi su izvan literarnog, gde su njihovi strahovi, opsesije, za šta se zanimaju...

Intervju je dijaloška forma. Odnos dijaloškog i monološkog, na primer, u jednom književnom tekstu je veoma važan i svedoči o uspešnosti autora da balansira dve forme iskazivanja mišljenja. Da li je taj odnos balansiran kada je reč o ovdašnjoj društvenoj i kulturnoj sceni i kako biste ga ocenili?

– Svakom će biti lako ono za šta je nadaren. Pristalica sam tog mišljenja, davno izrečenog. Danas, u javnom prostoru, mnogo ih je koji govore, a malo ih je koji pitaju ili koji znaju da upitaju. Intervju osim veštine kao potku ima radoznalost. Radoznalost kojom pitac (termin Maka Dizdara) pita, treba da potakne i upitanog, ali i da probudi radoznalost u publici. Intervju je trostruki proces plus istorija. Znate šta sam uočio? Strašno, a istinito. Kada su neki moji sagovornici umrli, intervju sa njima je dobio na značaju. Dakle, svaki pisac koji daje intervju čini to i za ona vremena u kojima neće živeti i govori onim ljudima koji ga neće sretati.

Što se tiče naše društvene i kulturne scene, onespokojava činjenica kako su ljudi različitih mišljenja međusobno udaljeni. Kao društvo ne pokazujemo zrelost ni volju dačujemo jedni druge. Krojački rečeno, češće koristimo makaze nego iglu i konac.

Vi ste pesnik, prozni, dramski pisac, novinar...Takođe volite mit, folklor, istoriju, folozofiju, i događanja u Vašoj prozi često su literarni oblik folklornog, mitskog, istorijskog pamćenja...Šta Vama znači ta mnogostrukost?

– Sve što vidmo su čestice celine koju ne možemo ni zamisliti. Tako je i sa onim što dodirujemo i sa onim što oči vide i što slutnja sluti. Čovek je naznatnost koja prolazi i vidi različite neznatnosti. Neka se moja mnogostrukost čita kao moja radoznalost.

Prošle godine ste objavili Bangladeš. Ja bih je nazvala poetskom zbirkom, vrlo specifičnom, a Vi ste joj dali podnaslov Manifest kvantumizma. Šta je kvantumizam?

– Kvantumizam postoji kao dominantno osećanje neznatnosti unutar mnoštva, unutar gužve. Adresa kvantumizma je Arhimedova knjiga O polugama koja je izgubljena. Slutimo stil i ishod te knjige na osnovu zakona o polugi i na osnovu poznatih Arhimedovih dela O kugli i valjku i O merenju kruga. Zašto slutimo? Zato što jedno otkriva drugo. Na primer, Arhimedov zakon važi za sve fluide, a otkriven je kod tečnosti. Svaki kvant može biti na mestu bilo kog drugog kvanta; i poslednji kvant može biti prvi kvant; to je dokaz celine.

Kvantumizam je potraga za kvantovima. Svaki kvant nosi jedno raspoloženje. Zbir nije puki zbir početaka pesme i završetaka pesme, zbir postaje smeša. Kvantumizam dolazi. On je već tu. Manifest je samo konstatacija postojećeg pesništva, ali ne celokupnog pesništva. Kvantumistička pesma ima za cilj da sabere kvantove, smešu početaka i krajeva da ponudi pesnicima koji iz svakog kvanta mogu krenuti u pesmu. Sabrati kvantove na jednom mestu, povećati gustinu pesničkog prostora – pojačati pesnikov oslonac na startu. Kvantumizam je zbir posledica. U poeziju se ulazi ljubavlju Demokritovom koji kaže – 'Voleo bih naći samo jednu uzročnu vezu, radije nego dobiti celo Persijsko kraljevstvo'.

U jednom intervjuu ste rekli – 'Stalno moram da govorim o tome kako je normalno da se svi na Balkanu čitaju'. Zbog čega neprekidno moramo podsećati na tu normalnost, rekla bih i nužnost...

– Da živim još trista godina ne bi mi bilo jasno zašto se ljudima stalno mora ponavljati nešto što je normalno i prirodno i što je zasnovano na zdravom razumu. Ceo svet pripada svakom čoveku, ali i jezik je svet koji nam pripada. Onaj ko ima šta reći, ne treba da se plaši bilo koga od koga ima šta čuti. Svaka velika kultura, pokazalo se kroz istoriju, bila je zasnovana na otvorenosti, a svaku sunovrat krenuo je od zatvorenosti. Slušam! I govorim da bi me čuli!

Imate li utisak da pisci u Srbiji jedni druge čitaju? Da li Vi čitate ono što pišu Vaše kolege i smatrate li da je jedan uslov dijaloga, koji smo pominjali, upravo to, čitati šta kolege pisci pišu ...

– Čitam savremenike! Ali mnoge savremenike sam čitao pa napuštao njihov tekst. Mnogo je knjiga, a malo književnosti.

Znam da završavate roman ili ste ga već završili. Hoćete li otkriti o čemu je ili ste jedan od pisaca koji neguju poseban oblik sujeverja, kao deo rituala, kada je reč o otkrivanju dela u nastajanju?

– Poeziju sam počeo da pišem aprila 1992. godine. Prve pesme napisao sam u jednoj svesci tvrdih korica, još je čuvam, a negde u junu ili julu čuo sma priču o odmetniku koji se skrivao nakon što je počinio ubistva. Voleo jednu curu, cura mu se obećala, ali kada je on otišao u vojsku drugom su je dali... Detalje o njegovom skrivanju godinama sam beležio, pretraživao arhive... Moj roman je i dokumentarni roman. Mnoge skice sam skupljao sve do 2018. godine kada sam otišao da vidim odmetnikovu kuću i dvorište. Onda sam prvo napisao posvetu, pa roman. Ali roman dotiče i mene, to je na neki način moja pseudoautobiografija, o detinjstvu, o streljanju đaka u Kragujevcu oktobra 1941, o pticama i žabama, o matematici i hipotezama koje je teško dokazati, o mucanju... Želim govoriti o mucanju.