Svetozar Cvetković: Ovo je kriza istine i morala u sopstvenoj nemoći

Povod za ovaj razgovor je jedna od uloga u kojoj je više nego u bilo kojoj drugoj bio baš on - naslovna u predstavi Banović Strahinja koju odnedavno možemo da gledamo na Jutjub kanalu festivala „Grad teatar Budva“, u čijoj produkciji je nastala.

Svetozar Cvetković je glumu diplomirao 1980. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iste godine postao je član ansambla pozorišta Atelje 212 gde je 12 godina bio i upravnik.

U međuvremenu je glumio na mnogim scenama, u pozorištima u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Budvi, Novom Sadu, Mariboru, Ljubljani. Glumio je na nekoliko jezika, ali Cvele, kako ga prijatelji i kolege od milja zovu, sjajno glumi i rečitim ćutanjem.

Igrao je i u oko 70 dugometražnih filmova, TV-serija i drama koje su producirane u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori. Neke projekte je radio i u inostranstvu. Kao upravnik Ateljea 212 realizovao je prvu posleratnu razmenu pozorišta između Beograda, Ljubljane i Sarajeva.

Pozorište je tada imalo i mirotvorni i političko-društveni angažman. Vlasnik je gotovo svih značajnih pozorišnih i filmskih nagrada, uključujući i nagradu kritike za najboljeg glumca na filmskom festivalu u Hjustonu, za ulogu i danskom filmu U mojoj glavi.

Predstava Banović Strahinja koju je 1996. godine, po drami Borislava Mihajlovića Mihiza, za „Budva Grad teatar“ režirao Nikita Milivojević ovih dana je veoma gledana na Jutjubu.

Ty igrate naslovnu ulogu za koju ste dobili Sterijinu nagradu. Kako sa distancom od gotovo četvrt veka sada posmatrate to delo?

– Četvrt veka, čovek može da shvati kao upozorenje da se ne treba više baviti ovim poslom, da treba mesto ustupiti mlađima, da treba eventualno ostati, ali baviti se samo tiho svojim unutarnjim zahtevima i mogućim rezultatima koji slede sopstveno osećanje ispunjenja zadovoljstva.

S druge strane, kad je konkretno u pitanju ova predstava, ovi ljudi, te godine - sve treba shvatiti kao jedno predivno vreme u kome smo stvarali, imali duha i emocije koje ostaju ako ne u svima, a ono u nama koji smo to radili, kao jedna neprolazna vrednost. Bilo je to divno osećanje. I sada kada mi neko pomene da je gledao tu predstavu- ispunjava smisao ovog posla kojim se bavim.

Šta Vama znači Banović, a šta ta predstava znači pozorišnoj umetnosti?

– Retko kad čovek može da kaže da veruje da postoji znak jednakosti između značaja nekog pozorišnog dela kako onome koga stvara, tako onome ko ga konzumira. U ovom slučaju verujem da ta svest o kreativnosti koju smo tada imali za pozorišnu umetnost ima neku trajnu vrednost, odnosno reference po kojoj se neke druge stvari, neka druga dela mogu postavljati.

Dakle, neretko sam u te poslednje dve decenije mogao čuti: „To je bilo pre Banovića ili posle Banovića“. Kao neka vremenska, istorijska i umetnička prekretnica.

Pozorište se usled pandemije preselilo na društvene mreže i predstave tako emitovane su veoma su gledane. Kako to komentarišete?

– Pa, mislim da ljudi nemaju drugog izbora. Pozorište se neće baš tako skoro staviti u normalne okvire tako da je ovo emitovanje postalo za one koji to žele nužna prilika da se na taj način konzumira, ma kako to ružno zvučalo.

Nažalost, u našim okvirima ti snimci uglavnom predstavljaju samo neku informativnu vrednost – nikako pravu refleksiju onoga što se na sceni dešava. Da je to normalno i relevantno davno bi smo imali ovakvu vrstu teatra prisutnu u našim domovima. A nismo...

Najzad, moram da priznam da je u svetu ipak neko mislio na to kakve tragove ostavlja pozorište i kako ih treba zabeležiti. Tu pre svega mislim na ono što sam i sam otkrio u ovo doba izolacije, a to su snimci predstava iz Nemačke, Engleske ili pak Metropoliten opere od kojih zastaje dah i koji preciznom rukom vođeni prenose istinitu sliku, pravu emociju i doslovno umetničku vrednost predstava koje zauvek ostaju ovako da traju.

To je, sa druge strane, i žal za našom nebrigom oko vrednosti umetnosti koju samosvesno bacamo u zaborav.

Koronavirus nas je socijalno distancirao, zatvorili smo se u svoje domove, udaljili od ljudi… ipak, čini se da nas je ta situacija podsetila na to da postoji i saosećanje, solidarnost, empatija?

– Nisam siguran, mislim da smo se ipak okrenuli više sebi i vrednostima koje čine te naše male oaze zajedništva, što nije nelogično. Sa druge strane, svest o sveopštoj kataklizmičnoj situaciji mislim da nas više zastrašuje i čini bespomoćnima na nivou egzistencije ljudske vrste i tera na to da se istorijski vratimo u neko vreme kada su takve situacije već postojale, a da o tome svest nismo do ovog trenutka imali.

Kako objašnjavate sve ovo što nam se u poslednja tri meseca dešava? Kako je svet u 21. veku došao do toga da se gotovo sve potpuno zaustavi?

– „Nismo spremni“, to je jedina prava definicija i ništa nas drugačije ne može opisati. I Šekspir je svom antologijskom junaku postavio misao „Biti spreman, to je sve“ – ali svet nije dovoljno tačno pročitao šta ove reči znače.

Zato je ovaj vek pokazao da kaska za Šekspirom i istinama koje bi ga, da ih je na vreme sagledao, lišile panike, nezadovoljstva, upitanosti, pa čak i ksenofobije, mada je to neprimereno jer ćemo se od virusa lakše zaštititi no što ćemo se od sebe zaštititi.

Možda je to van medicinskog fenomena osnovna kriza koja je zadesila svet. Kriza istine i morala u sopstvenoj nemoći.

Kakve posledice će sve ovo ostaviti na umetnost i Vašu profesiju?

- Ko to zna. Zaista ne znam, kako mogu da znam? Kad ćemo početi da radimo? Može li se bez nas? Možemo li mi bez nas i bez Vas? Koji nam je onda svima smisao?

To su sada već vidljivi tragovi, a vremenom će postajati sve veći i sve manje premostivi. Umetnost će ostati lična i zatvorena za uzak krug ljudi koji joj se posvećuju. Ostalo će biti borba za život.

Baš kataklizmično zvučim. A možda i ne bude tako. Ko to može da zna? Ja sam možda naučio da postavljam stvari od najgoreg mogućeg scenarija, pa onda sve iole bolje smatram velikim uspehom.

To neki put i nije loše.

Pozorište je mesto zajedništva publike i glumaca i nikako ne ide uz pojam „socijalna distanca” koji nam se zbog opasnosti od kovida 19 sugeriše. Da li, i kako, to može da utiče na budućnost pozorišta?

– Pozorište postaje lutrija. Ako tamo odem, možda gledam nešto izvanredno a možda i zakačim virus? Zašto do juče nismo tako mislili, zašto sada tako razmišljamo?

Pozorište je u nas neka nadgradnja, ali budimo svesni da je teatar na nekim mestima u svetu bio veliki biznis, a da se taj biznis potpuno ugasio i da su egzistencije ne malog broja ljudi dovedene u pitanje.

Njihova budućnost može biti samo promena profesije da bi sačuvali svoje porodice.

Mislim da je jedina prava i željena mogućnost pozorišta ukidanje distance. Ako se za to stvore uslovi.

Pozorište sa distancom postoji samo kod Brehta, ali to nije zamišljeno na ovaj način koji nam se trenutno sugeriše.

Kakvu pouku možemo da izvučemo iz svega kroz šta smo prošli sa pandemijom?

– Ne budimo tako sigurni da smo prošli, baš ovako kao što već nismo.

Gde Vas je epidemija zaustavila, šta planirate kada sve ovo prođe?

– Kad bih znao da će proći, onda bih pretpostavio kad će proći. U svom neznanju zaustavljen sam u nekom znanju koje se ispostavlja da je bilo privid.

Tom prividu sada pokušavam da nađem vid, koji će me u novim uslovima dalje voditi. Ako dalje bude išlo dalje.