Branka Petrić: Pozorište je mesto najveće slobode

Na pozorišnim daskama Branka Petrić je više od šest decenija, odigrala je brojne uloge, dobila značajna pozorišna priznanja, između ostalih dve Sterijine nagrade. Do početka vanrednog stanja igrala je u čak sedam predstava u više beogradskih pozorišta – u matičnom JDP-u u „Mesec dana na selu“, „Tartifu” i „Ajnštajnovim snovima“, u Narodnom pozorištu u predstavama „Ivanov“ i „Naši sinovi“, u „Šupljem kamenu“ UK "Vuk", i komadu "Arzamas" Zvezdara teatra.

"Bolje biti izolovan nego uzemljen" - duhovito, u svom stilu, kaže na početku razgovora za RTS naša poznata glumica Branka Petrić. Pozorište joj u ovim danima izolacije nedostaje, ali smatra da su sada na sceni stručnost i hrabrost lekara, a na ispitu naša solidarnost.

"Jedan irski dečak je rekao da u pozorištu ljudi sklapaju ruke kad plješću kao u crkvi u molitvi. Kako je to lepo rečeno. Pozorište jeste neka vrsta hrama, a scena je žrtvenik na kome glumci prinose svoje najintimnije emocije i talenat na dar bogovima uz porođajne muke, kao što je znala da kaže velika Rahela Ferari. Pozorište jeste mesto najveće slobode, a glumcu je ponekad dovoljan i kvadratni metar prostora pa da bude gospodar. Imaš svoje telo, svoj glas, svoje znanje da kažeš nešto ako imaš šta da kažeš", kaže glumica.

"Uz svu glumačku imaginaciju ne mogu da zamislim do kraja sa čime se suočavaju i šta doživljavaju lekari i medicinsko osoblje boreći se protivovog podmuklog neprijatelja, zato zaslužuju gromoglasan aplauz, a takođe i ostale delatnosti koje nam omogućavaju da prebrodimo ovaj cunami. Bez naših gledalaca nema pozorišta. Sve će ovo proći i radujem se da ćemo se ponovo videti, a pozdravljam sa specijalnom nežnošću one koji dolaze u Jugoslovensko dramsko pozorište, u kojem igram već 60 godina, a koje je u vanrednom stanju, 3. aprila, proslavilo svoj rođendan", priča Branka Petrić.

Završen malo pre proglašenja vanrednog stanja, 48. FEST održan je pod sloganom "Skupljači emocija" čime je odata pošta Vašem suprugu, legendarnom glumcu Bekimu Fehmiju, a Vaš sin Uliks, uručio je priznanje Beogradski pobednik Miri Banjac. Kakve je sve emocije u Vama probudio taj događaj?

- Pred sam FEST se razbolim, kažem deci da ne mogu da idem. "Moraš mama, imaš ti snage" kažu oni. Pomislim - pa to se dešava jednom u životu. I zaista, na velikom video bimu Bekimov lik, a naš sin Uliks ima čast da otvori FEST i govori neke fine reči da bi završio čitanjem dodatka njegove kćerke Nike koja mu je pomogla da na optimističan način završi svoj govor. Tako je i Nika dobila aplauz. Vrhunac je bio dodeljivanje Beogradskog pobednika Miri Banjac. Zaslužila je tri Pobednika. Na jedinstven način pokazala se vrhunski i u pozorištu i na filmu i na televiziji, a volela bih da znam napamet njen pozdravni govor.Toliko je bila pametna, šarmantna i duhovita. Mala digresija. Jedino Mira i Bata Stojković su znali kako se treba ponašati i uživati u kafani. Svedok sam da i za to treba talenat i znanje. Dok se sve ovo dešavalo setila sam se mame koja je govorila „Budi skromna,a osećaj se kao kraljica". A kraljici su uz sina Hedona i neku suzicu u oku prolazile slike srećnih i žalosnih događaja sa zahvalom što ipak nije ostala kod kuće.

Vaš sin Uliks, snaha Snežana Bogdanović i unuka Nika su sada u Americi, koliko ste često u kontaktu, kakve vesti stižu od njih, kako se oni lično, a kako stanovnici Njujorka bore sa ovakvom situacijom, kako se tamo odvija život?

- Njujork je zaista u velikom problemu. Uliks svaki dan ide na posao, radi sa 30 odsto kapaciteta. Vrši se neprestana dezinfekcija, što reče Mira Banjac, sa koronom baš ima posla. Radnici koji dolaze na posao kolima, zaziru od onih koji stižu gradskim prevozom. Peku hleb obučeni kao lekari. Sa mojom dragom snahom Snežanom najduže razgovaram, razmenjujemo tamošnja i ovdašnja saznanja. Unuka Nika je u Kaliforniji.Tamo je more i lepša klima. Čujem se i sa njom - piše, čita, misli, smišlja.

Kako provodite dane u izolaciji, da li čitate, gledate televiziju, kakav Vam je dnevni raspored?

- Carpe Diem - stalno sebi govorim, iskoristi dan do kraja, a dan mi proleti, čudno iskustvo. Dosta sam na telefonu. Sa prijateljima iz Hrvatske sam se čula posle strašnog zemljotresa. Uvek zamišljam kako bi meni bilo, pokušavam da nađem prave reči utehe. Veoma teško. Sređujem arhivu pa se začitam, pokušavam da bacim nepotrebno. Teško mi ide. Gledam konferencije za štampu. Pokušavam da održim kondiciju, čitajući za glavu i tri knjige u isto vreme, a za telo? Da li ću moći brzo da hodam, da dobro dišem na sceni, da govorim tekst? Moram da vežbam, makar i pet minuta dnevno, 10 fantastično! Treba hvatati D vitamin. Makar na prozoru.

- Pesma ljudi u izolaciji treba da bude "Daj nam sunca, o sunca daj"! Gledajući nastavu na televiziji saosećam sa predavačima koji su se možda prvi put našli pred kamerama, ali bez učenika. Odlični su, ali evo i jednog glumačkog saveta - ne žurite, dajte sebi vremena. Mislim o velikim socijalnim razlikama i kako je onim učenicima kojima nema ko da pomogne. Sin Hedon je veoma strog, on stalno radi i nikad nismo u istoj prostoriji. Dve mlade prijateljice Ivana i Dragana donesu mi na vrata ono što sam zaboravila da zamolim Hedona. Kao nedavno, crvenu boju za jaja za Uskrs.

Koliko će, po Vašem mišljenju, ova pandemija koja je zaista na globalnom nivou promeniti svet, a koliko ćemo se i mi sami promeniti, imati drugačije prioritete?

- Ekonomija će promeniti svet i saznanje da jedan nevidljivi virus može da postane gospodar tog istog sveta, dok se ne nađe efikasno oružje, a onda, kao što kažu lekari, neki drugi virus čeka svoje vreme. To nije pesimizam, to je tako. Sve će proći, pa i ova nevolja će biti iza nas. Meni pomaže rečenica - Srpljen spašen. Tako je jednostavna, a tačna. I ljubav. U vezi odlaska u crkvu - otac Grigorije je rekao: Učini dobro delo, eto ti liturgije". Toliki danas čine dobra dela. "Seti se vale da si more", napisala je velika pesnikinja Vesna Krmpotić, a Šekspir je rekao „Biti spreman, to je sve". Da, za lepe dane koji će doći.

Kakvi su Vaši planovi kada sve ovo prođe, šta je ono što prvo želite da uradite?

- Nemam planova, imam žalosne misli zbog svih koji su otišli, ili će otići od nas, a jedan veliki aplauz za život koji će se normalizovati i za sve predstave koje će se ponovo igrati pred našom dragom publikom. Trebalo bi da se otvori i neki šampanjac ili neko fino vino ili rakija.

- Završila bih sa nekoliko Markesovih rečenica:

Kad bih dobio na poklon komadić života ne bih kazao sve što mislim, ali bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio ne po onom koliko vrede, nego koliko znače.

Slušao bih druge kada govore.

Kada bih dobio na poklon komadić života, živeo bih zaljubljen u ljubav.