Đorđe Despić: Ovo nije prvi put da život imitira umetnost

Đorđe Despić je profesor na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše poeziju, studije, oglede i književnu kritiku. Glavni je urednik Letopisa Matice srpske.

Objavio je kritičko-esejističje knjige: Aksiološki izazovi; Spiralni tragovi - kritike i eseji o srpskom pesništvu; Poreklo pesme - potencijal u intertekstualnosti u poeziji Miodraga Pavlovića; Preživeti u tekstu - kritike i eseji o srpskoj prozi.

Za pesničku zbirku Pesme i drugi ožiljci, 2019. godine dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“.

Kako doživljavate stvarnost koju u čitavom svetu određuje epidemija koronavirusa?

– Stvarnost mi ovih dana deluje bezmalo nestvarno, ali ovo svakako nije prvi put da život imitira umetnost. Kao da su se scenografija i ambijent iz nekih umetničkih ostvarenja koja tematizuju kataklizmu preneli na na naše bulevare i trgove.

Ili su ulice sablasno puste, ili promiču ljudi u skafanderima i pod maskama. I u jednom i u drugom slučaju naša trenutna zbilja osenčena je strepnjom, i liči na dramu s napetim i neizvesnim raspletom. I verujem da ovoga puta svi priželjkujemo da nam neko što pre došapne da će kraj biti u duhu hepienda.

Vi ste glavni urednik Letopisa Matice srpske, najstarijeg književnog časopisa u svetu, koji bez većih prekida izlazi od 1824. godine. Nedavno je objavljen aprilski broj Letopisa. Možete li nam reći nešto o koncepciji Letopisa?

– Primarni zadatak Letopisa Matice srpske sasvim prirodno jeste rad na negovanju našeg kulturnog i duhovnog identiteta. Međutim, Letopis je svakako otvoren i prema stranoj književnosti, i trudi se da u svakom broju budu zastupljeni i relevantni tekstovi koji predstavljaju svetsku književnost, bilo kroz prevode savremene poezije i proze, bilo kroz istraživačke tekstove, prikaze, intervjue.

Takođe, trudimo se da budu prisutni pisci različitih generacija, ali i da, isto tako, svoje mesto u njemu imaju i raznovrsne poetičke orijentacije i umetničke tendencije koje obeležavaju savremenu književnost.

Posle kritičko-esejističkih i teorijskih knjiga, oglasili ste se i poetskom zbirkom pod nazivom Pesme i drugi ožiljci. Da li Vas je iznenadio pesnik u Vama?

– Pesnik je oduvek bio u meni, ali izgleda da do nedavno nisam imao poverenja u njega. Kao mali pisao sam šaljive pesmice, kao student nešto ozbiljnije stihove za studentski časopis, ali ubrzo sam prestao da pišem. U tom razdoblju sam shvatio da zapravo nemam ništa ni novo ni autentično da kažem, a plašio sam se poezije koja se ponavlja, odnosno, koja liči na nečiju poeziju.

I zato sam pustio pesnika da ćuti. Čak sam i zaboravio na njega.

Očito mu je trebalo vreme, i da dodatno stasava kroz moje čitalačko i životno iskustvo. Na kraju se taj proces sazrevanja spontano završio, ono što bih nazvao pesničkom energijom konačno se uobličilo, osmelilo, i pretočilo u stihove.

Zapravo, kad malo bolje razmislim, bilo je tu nekog iznenađenja kad sam počeo ponovo da pišem, ali taj efekat nije stran poeziji. Ona ionako živi od čuđenja.

Pre objavljivanja knjige poezije, često ste ste pisali o pesničkim knjigama. Kakva je osećaj biti u isto vreme u svojim i u tuđim pesmama?

– Biti u svetu književne imaginacije, svejedno da li je ta imaginacija prozna ili pesnička, za mene je uvek uzbudljivo iskustvo. Bez obzira da li je pitanju tuđa ili moja poezija, rekao bih da je osećaj vrlo sličan jer u sebi prepliće neke od bitnih elemenata lirskog doživljaja sveta, kao što su, na primer, koncentracija, intuicija, otkriće. Pritom, iako je pisanje poezije jasno stvaralačka praksa, postoje kritičari, poput Rolana Barta, koji s pravom smatraju da je i pisanje o poeziji takođe stvaralačka aktivnost.

A možemo se vratiti i do teoretičara Romana Ingardena, koji je unutar svoje fenomenološke postavke među prvima istakao važnost čitanja, naglašavajući sa-stvaralačku delatnost čitaoca u procesu konstituisanja sveta književnoumetničkog dela. Neko će nekad više uživati u kreativnom pisanju, neko u kreativnom čitanju. Tako je i sa mnom.

U kontekstu književnosti i jedno i drugo su njeni nužni aspekti i činovi, jer nema pisanja bez čitanja. Nema književnosti bez književnosti.

Šta treba sačuvati iz ovog perioda?

– Sigurno da tu nema nikakve dileme: treba sačuvati život i zdravlje, i izaći iz ove situacije što bezbolnije. Ali po meni, hteli – ne hteli, sačuvaće se i sve ono što je prisutno u slikama pustih gradova i maskiranih ljudi, ostaće upamćen strah, panika i neizvesnost, iskustvo ljudske drame i gubitka.

I ma koliko ga u egzistencijalnom smislu ne priželjkivali, dodir traume je klica pesničkog stvaranja. Zato verujem da će sa umetničkog aspekta ovo iskustvo biti vrlo podsticajno, kao što je, uostalom, to uvek bio slučaj kada su u pitanju krizna vremena.