Rajko Grlić: Sa velikom zahvalnošću sam sve nagrade u životu primio, ali ne živimo od njih ni na njima

Ljubavni triler Svemu dođe kraj premijerno je prikazan na otvaranju 71. Filmskog festivalu u Puli, a nastao je po motivima romana Miroslava Krleže Na rubu pameti.

Kakvi su utisci posle premijere?

– Za sada jako dobri, ali to nikad režiser ne zna. Režiseru se uvijek govori dobro. Da, mislim da smo jako dobro i prošli i da je napravljeno ono što smo htjeli. Da uzbudimo malo ljude.

Publika je zaista podržala Vaš film i osetila je atmosferu koju ste hteli da dočarate. Da li se slažete sa tim?

– Zato se i rade filmovi da izmjenite neke emocije, da izmjenite nešto na platnu što neko može prepoznati kao komadić sebe samog. Zato se pričaju priče da ljudi u tim pričama dobiju neko svoje ogledalo i razmisle o sebi.

Film je nastao po motivima romana Miroslava Krleže, a Vi i Vaš koscenarista, Ante Tomić, tu priču ste preneli u današnje vreme. Koliko je to bilo teško?

– On je inspiriran ljutnjom i bijesom koje je Krleža tridesetih, kad je pisao roman Na rubu pameti, imao prema društvu u kome je živio. Mi smo u tom bijesu prepoznali vlastiti bijes i vlastitu nemoć prema društvu u kome živimo. Htjeli smo tu njegovu emociju prenijeti u današnje vreme i sastavili tu potpuno drugačiju priču, ali smo krenuli iz njega i zato piše da je inspiriran romanom Miroslava Krleže.

Film je zapravo ljubavni triler. Kako biste ga Vi definisali?

– Manje više sve priče koje sam pričao su uvek negde plus-minus ljubavne priče jer mi se čini da kroz ljubavne priče, u ovako malim sredinama kao što je naša, kroz te intimne trenutke se najbolje ogledava društvo u kome živimo. Da su ovdje svakodnevni životi tako zagađeni politikom i tom cijelom takozvanom društvenom stvarnošću da se to duboko odražava na intimne živote ljudi.

Htijeli smo očitati situaciju u kojoj živimo kroz jedan odnos dvoje ljudi koji nije tako jednostavan i u kome niko nije apsolutni anđeo. U ovom filmu nema anđela, u ovom filmu su svi ljudi sa svojim velikim i malim manama, sa svojim nekim željama ostvorenim i neostvorenim.

Uz jutarnju kafu pričamo i o vašoj bogatoj karijeri, snimili ste brojne filmove a dobili čak sto nagrada za njih, pa kako izgleda biti vlasnik sto priznanja?

– Ja sam imao profesora na FAMU u Pragu, koji se zove Elmar Klos, koji je oskarovac i sve ostalo na svijetu, koji je rekao jednu divnu rečenicu jednom nama: „Nagradu primite sa velikom zahvalnošću, ali sutra je zaboravite, nemojte poverovati o nju.“

Nagrade se moraju zaboravljati strašno brzo. Ako čovjek počne verovati u svoju veličinu putem nagrada, putem ne znam čega, otputuje, odleti, digne se sa poda. Tako da ja sa velikom zahvalnošću sam sve nagrade u životu primio, ali ne živimo od njih ni na njima.

Snimili ste filmove uz koje smo svi odrastali, to su zaista filmski klasici, a koji je Vama na neki način možda bio najdraži?

– Prvi je uvijek najvažniji. To je kao prva ljubav, to je nešto kad se prvi put dogodi, to ti je važno. Prvi se radi van svih racionalnih elemenata, prvi se radi energijom. Nas je bilo 12 debitanata na tom filmu. Prema tome to je ogromna količina energije, tu čovek ne misli, tu čovek samo pliva.

A onda čovek polako počne slagati neke kockice i kontrolirati neke svoje vlastite emocije. Ali prvi je uvek najvažniji.

U Puli ste bili prvi put pre 50 godina i to je zaista zanimljiva priča. Da čujemo kako ste dospeli pre pola veka na Filmski festival u Puli.

– Ja sam imao ne znam koliko godina, 1964. ili 1965, dobio sam kao amater, bio sam filmski amater, i dobio sam neku nagradu. To je strašno važno kad ste amater dobiti nagradu, puno važnije nego kad ste profesionalac. I ta nagrada je bila sedam dana boravka u Puli za vreme Festivala i ja sam tada video velike filmove i imali smo čast, jer je tada bilo takvih desetak klinaca iz cele Jugoslavije, i ti režiseri su dolazili na razgovor sa nama. I tako sam prvi put slušao i Mimicu, i Aleksandra Petrovića, i Makavejeva, i Žiku Pavlovića, sve ljude s kojima sam postao dobar u životu. Ali to su bili ljudi, to je bila godina koja je mene properirala u mojim snovima o filmu.

Sa takvim životnim i profesionalnim iskustvom kako bi glasio vaš životni moto?

– Veseli se! Sutra ustani i opet se veseli!