Као и увек, 72. издање Пулског филмског фестивала отворено за регионалне ауторе

Најстарији филмски фестивал у Хрватској и један од најдуговечнијих у региону, Пулски филмски фестивал, ове године бележи своје 72. издање – а као и у претходним годинама, отворен је и према регионалним ауторима и причама.

Разноврстан, жанровски шаролик програм обележили су филмови који комуницирају директно са публиком, било да је реч о комедијама или драмама. Од Јужине, којом је отворена 72. Пула, преко филма Fiume o morte до Павиљона 6.

Нови такмичарски програм Пулског филмског фестивала је регионални програм, чији је циљ да пружи увид у значајна догађања на регионалној филмској сцени.

Овогодишњу селекцију чини шест филмова аутора различитих генерација и сензибилитета, од ветерана Желимира Жилника и филма Реституција или сан и јава старе гарде до филмова За данас толико Марка Ђорђевића и Воља синовљева Немање Ћеранића.

„Данас када су европске копродукције најнормалнија ствар, што због медија, што због Еуроимажа, а заправо што и због природне потребе уметника на овим подручјима да сурађују, размењују глумце, директоре фотографије, монтажере и тако даље. Мислим да живимо и радимо у тренутку у којем постоје различите могућности у које се регионалне кинематографије могу укључити у дио овога фестивала“, наглашава Марио Козина, програмски селектор Пула филм фестивала.

Посебан интерес публике и критике изазвао је филм Како је овде тако зелено редитеља Николе Лежаића, једног од најаутентичнијих гласова савременог српског филма. Након светске премијере у Карловим варима, филм је премијерно приказан у програму Мањинске копродукције, а реч је о интимној, али слојевитој породичној драми са аутобиографским тоновима.

Редитељ, познат по филму Тилва Рош, остаје доследан ауторском изразу који спаја документарну атмосферу са емоционалном прецизношћу. Како је овде тако зелено је филм нежног ритма, али дубоке поруке – о томе како нас географске и породичне границе обликују, али и спутавају.

Лежаић је направио омаж прецима, прокрчио пут ка заборављеној кући, али и сопственом идентитету.

У програму Мањинске копродукције насао се и филм Вука Ршумовића Међу боговима.

У фокусу фестивала је и велика глумачка нагада „Фабијан Шоваговић“ додељена Богдану Диклићу, једном од најреспектабилнијих глумаца на овим просторима који је остварио више од стотину филмских и телевизијских улога.

„Генерално, када промишљамо о томе шта Пулски фестивал јесте и шта може бити, осврнемо се на годишњу филмску продукцију, али и на оно што нам се догађа у регији, без обзира да ли се ради о мањинским копродукцијама или једноставно продукцији земаља које су нам или суседне, или продукцијски или културолошки, или културално блиске“, додаје Козина.

Филмска Пула, са својом римском Ареном као најлепшом биоскопском двораном на свету, и ове године показује да је отворена како за нова имена, тако и за филмске гласове из целог региона – оне који нас подсећају да је заједнички језик филма можда и најважнији простор дијалога. То потврђује да Пулски фестивал негује шири културни простор заједничке филмске историје и савременог израза.