Разговор Путина и Сија о бесмртности – вечни живот као казна или тежња ка божанском

Упркос томе што тема делује као необавезан разговор два лидера, упућивала је на нова научна истраживања и усавршавање биотехнологије у сврху продужења људског живота, чак до бесмртности.

„У историјском смислу није уопште случајно што се то питање покреће баш сада. Свет се налази на крају једног историјског процеса дугог трајања, који је почео неолибералним реформама 80-их година. Идеје о бесмртности су се кроз историју јављале у тренуцима када дође до рапидног раслојавања друштва, повећања друштвене неједнакости и концетрације моћи и богатства у рукама малог броја привилегованих елита“, наводи историчар Лука Филиповић.

У античкој Грчкој, за време полиса и демократија, људи су имали врло јасне разлике између поимања човека и бога. Онда се долази до хеленизма, па краљеви, како каже, желе да постану богови.

Према његовим речима, у раној Римској републици никоме није пало на памет да буде бог, али онда долази Калигула и објављује рат Нептуну, богу мора, па се војницима наређује да ударају мачевима у таласе.

„Још бољи примери постоје у Кини. У време оснивања династије Минг, император Хонг Ву је наредио да га сахране као његове војнике, црвене турбане. Са друге стране, имамо небројени број случајева царева који су сами себе отровали живом, покушавајући да продуже животни век“, истиче Филиповић.

То се, како додаје, догађа када се добије једна феудална структура друштва са елитом на врху која жели да победи природу.

„Добар примери је Еп и Гилгамешу. Гигламеш је хегемон, не само свог града, већ се шири по околним градовима и побеђује све смртнике. На крају жели да се прошири на небо и супротстави боговима“, објашњава историчар.

„У тренутку када имамо друштвене неједнакости на данашњем нивоу, када је моћ концентрисана у рукама тако малог броја привилегованих, није случајно да су управо ауторитарни лидери данашњице разговарали о овом питању“, закључује Филиповић.

Квалитет важнији од дужине

Са становишта генетике, данас се много говори о дуговечности (longevity).

„Треба схватити шта је ћелијско старење, које постоји на нивоу гена и протеина. Није питање да ли треба продужити живот до 150 година, већ поправити његов квалитет“, каже генетичарка Ивана Бузанчић.

Људско тело почиње да стари оног тренутка када се родимо и ћелије почну да се деле.

„О томе доста говоре теломере. Свако се рађа са њиховом другачијом дужином и брзина старења сваке особе је другачија. Болести се развијају како ћелије почну брже да старе. Да ли на то можемо да утичемо – да, али кроз промену квалитета живота“, наводи генетичарка.

Вечна власт и изједначавање са богом

„Идеја о владару који влада вечно, и на тај начин постаје бог, стара је колико и људско друштво. Египатске пирамиде су пример магијског, ритуалном постизања бесмртности. Слично је и са армијом од теракоте са којом је сахрањен први кинески цар“, објашњава Лука Филиповић.

Са развојем науке и цивилизације, владари су се нашли у добу разума и науке. Више не постоји магијски облик постизања бесмртности, већ се улажу огромни државни ресурси у науку како би им био продужен живот.

„Занимљиво је да су резултати најчешће били контрапродуктивни и што су се више трудили да дуже живе, то су пре и умирали“, истиче историчар.

Према његовим речима, владари су оличења интереса владајуће олигархије која наставља да постоји и после њих. Када владара више нема скоче тенденције локалних феудалаца, због чега се кроз историју устоличио систем династије, а неки владари, попут јапанског шогуна Тогугаве Ијејасуа, одрицали су се власти још за живота у корист својих потомака.

„Владари који имају неку врсту друштвене свести се одричу моћи док су још живи – повлаче се, иду у манастире… Владари који имају свест само о личној власти покушавају да буду богови и превазиђу законе природе“, истиче Филиповић.

Казна вечног живота

Да ли захтев кинеске агенције да се снимак разговора кинеског и руског председника уклони са интернета може да значи да две земље имају револуционарне научне пројекте које још не желе да објављују, Филиповић сматра да је несумњиво да имају и да ће лидери попут Путина, Трампа и Сија бити прва генерација лидера који ће владати преко своје стоте године.

„После 40 година неолибералних реформи, свет је дошао до тога да газда Илон Маск улаже небројене милијарде да би правио колонију на Марсу у тренутку кад се свет распада. Ако и пронађу начин да продуже живот, он ће бити на располагању само привилегованима, а не обичним људима“, додаје гост Јутарњег програма.

Према његовим речима, то је можда и боље.

„Замислите казну да живите вечно. Све би изгубило смисао, а изубила би се и ваша личност. Као што Хераклит каже: ‚Не можете два пута у исту воду.‘ Ви нисте иста особа која сте били пре 10 година“, наводи Филиповић.

Тајна дуговечности – живот прилагодити генима

Са друге стране, треба се запитати и да ли дуговечност можемо да тражимо у нама самима, у стилу живота и свакодневним навикама, а не само у научним достигнућима.

„Доста тога зависи о наше генетике и поднебља на ком живимо. Наша генетика се разликује од људи који живе у Азији или Африци. Због тога живот треба прилагодити нашим генима. Не постоје добри или лоши гени, постоји само добар или лош избор начина живота“, објашњава генетичарка Ивана Бузанчић.

Истиче и да морамо да научимо и да гени раде за нас, а не да ми радимо за оно што смо наследили од наших предака. „Онда ће нам и квалитет живота бити бољи и дуже ћемо живети“, додаје гошћа РТС-а.

Концетрација моћи тежи да победи природу

Апропо занимљивог разговора у Пекингу, многи су повукли паралеле са дужином владања два лидера.

Председник Си је 2018. године укинуо ограничење мандата од 10 година за највише руководеће позиције, што значи да би могао да задржи своју позицију доживотно. Председник Путин је већ 25 година на власти, као премијер и председник, а на тој функцији би, после референдума 2020. године, на власти могао да остане до 2036. године.

„Природно је да они који теже концентрацији моћи у својим рукама ће једног дана доћи у стадијум да ће желети да победе основне законе природе и победе смрт. Наравно, то је повезано са процесом развоја нових ауторитарних режима, али је и на Западу слична ситуација“, сматра историчар Лука Филиповић.

Према његовим речима, политички кланови владају САД последњих деценија и на делу је само привид демократије.

„Демократска и републиканска странка се врло мало разликују у погледу својих политика. Воде се острашћене расправе о небитним питањима и игра се на расне, верске анимозитете да би се произвео процес смењивости политичара на позицијама. За све то време државно племство и прави феудалци – тајкуни и олигарси – ће остати на позицијама моћи и тако ће народ живети у привиду демократије“, наводи Филиповић.

Њиховим источним колегама, како каже, није потребан тај привид, али сви иду у истом смеру.

„Врло је могуће да ћемо ми за 50 година видети председнике и лидере који ће владати са апарата, из кревета на свој 200. рођендан“, закључује историчар.