Dramaturgija destrukcije

Priča o autsajderskoj teksaškoj formi za kancelarijske uređaje koja ulazi u svet personalnih računara bila je fikcija smeštena u istorijske okolnosti u kojima su junaci imali interakciju sa istorijskim događajima i fenomenima svog vremena stvarajući utisak kao da je maltene i to istinita priča.

Bilo je teško objasniti kako serija koja je tako dobro primljena nije gledanija i tada se pojavila teorija da su se junaci ponašali previše konstruktivno, i bukvalno i figurativno. Prosto priča je govorila o nastanku nečega. I zu postoje sukobi, prevazilaženje unutrašnjih prepreka i međusobnih razlika, ali se jasno definiše zajednički cilj među junacima a generalni trend Zlatnog doba televizije jeste da serije uglavnom govore o destrukciji usmerenoj ka unutrašnjem i spoljašnjem svetu.

U drugoj, trećoj i četvrtoj sezoni, ali naročito drugoj, ova serija je doživela pad kvaliteta baš zbog okretanja toj estetici destrukcije mahom se oslanjajući na rešenja iz drugih uspešnijih serija, pa onda tako imamo junaka koji ima tajnu, imamo junaka koji ima neizlečivu bolest usled koje ima poremećaj percepcije realnosti, junaka koji ima izlečivu bolest, ali je zapusti, sukob među junacima koji se besmisleno odugovlači jer gledaoci znaju da nema priče dok se on ne prevaziđe itd.

Tri nove serije WeCrashed, Super Pumped i Dropout prilaze istinitim pričama iz najnovije generacije američkog privrednog života upravo kao narativima o destrukciji. Otud parafraza naslova čuvene knjige Mlađana Dinkića u naslovu teksta. Dropout je doduše sama po sebi bazirana na startapu koji je sad predmet sudskog spora pa to i jeste isključivo jedan kuriozitet iz domena istinitih priča o prevarama te je dalje ne bih razmatrao.

WeCrashed i Super Pumped međutim govore o nečemu što je u poslovnom pogledu uspelo, ali su unutrašnji odnosi takvi da mogu da se iskažu kroz dramaturgiju destrukcije.

Priče su dosta slične, ali su realizacije različite.

WeCrashed je superiorno režirana i suptilnije napisana serija od Super Pumped, plus donosi jednu nadmoćnu glumačku kreaciju. En Hetavej kao Rebeka Paltrou je izuzetna i daje dovoljnu dozu humanosti ovom bizarnom liku, ne samo da iznese seriju već i da pruži smisao novom glumačkom izmotavanju Džareda Letoa koji zahvaljujući njoj uprkos imitaciji umesto glume na kraju uspeva da probudi emociju kao Adam Numan.

Filmski reditelji Džon Rekua i Glen Fikara kao autori zaduženi za identitet serije su sve digli na jedan veoma estetizovan nivo, što je doduše učinilo jedan drugi problem očiglednijim – naime u prvoj polovini serije junaci se suočavaju sa raznim problemima, ali rešavaju ih šematizovano i jednolično, a opet bez dileme veoma dramski.

Ta šematizovanost je mnogo izraženija u seriji Super Pumped koju su režirali televizijski reditelji, navikli da se ne pitaju mnogo, ali pod vođstvom iskusnih scenarista Levina i Kopelmana koji su imali puno uspeha sa Milijardama.

Tu je glumačka podela isto jako dobra, Džozef Gordon Levit i Kajl Čendler su iskusni, sve rade elegantno, jednostavno i precizno, ali materijal s kojim se nose ima sve probleme WeCrashed samo bez estetizacije. Tu se maltene odmah iz daljine vidi da će junak ispričati ono što mu je neko rekao u prethodnoj sceni kao mudrost, da će se iz neke teške situacije izvući hazarderskim potezom, da će u pregovorima iskoristiti neki primer iz istorije kao argument i sl.

U tom smislu, previše je sličnosti u ove dve priče da se ne zapazi jedan postmoderni duh samih preduzetnika o kojima se govori, gde oni svesno ili nesvesno sami ispisuju svoju biografiju svakim potezom koji vuku, odnosno već računaju sa tim da ih na kraju čeka biografski film ili serija, ili oba.

Njihove hazarderske i teatralne reakcije u pojedinim situacijama pokazuju da su oni duboko bili inspirisani tuđim pričama, kako istinitim tako i fikcionalnim i da su njihova naravoučenija uzeli kao životne principe.

Život piše romane, drame, serije i sve druge forme i to ovde nije samo fraza već činjenica. Jedina novina je što ove serije prikazuju celu priču odnosno i onaj deo koji protagonisti nisu anticipirali i želeli da izađu pred publiku. Time dižu cenu filmu Društvena mreža Dejvida Finčera koji je postavio osnovne postulate ovakvih priča i sada ga iznova gledamo samo u sve superiornijim verzijama.

Nije slučajno da je Aron Sorkin kao scenarista Društvene mreže pisao scenario za biografski film Denija Bojla o Stivu Džobsu, i njegova senka se itekako oseća u seriji Super Pumped u sentencioznim replikama i često teatralnoj verbalizaciji. WeCrashed se ipak odmiče od Sorkina jer sebi može da dozvoli oslonac na ljubavnu priču između Adama i Rebeke Numan. Ne samo kroz činjenicu da je njihova lična dinamika zaista uticala na firmu "WeWork".

Međutim, slučaj „Ubera“ i "WeWork" jeste i ekonomski i socijalno drugačiji. „Uber“ jeste bio projekat uvođenja deregulacije u oblast javnog prevoza gde su uz taksije uvedeni i građani koji svojim kolima voze putnike i bio je baziran na bespoštednom forsiranju principa tržišta.

Trevis Kalenik je otvoreno čak i politički na libertarijanskoj liniji i njegov slom kao rukovodioca proistekao je iz potpune odanosti tržišnoj dominaciji u kojoj je posezao za svim dozvoljenim i svim nedozvoljenim. Međutim, on objektivno jeste zaista uspeo da izbori poziciju nekom novom konceptu i da porazi sindikalizovani taksistički kartel.

S druge strane, Adam Numan jeste prodavao emociju, viziju sveta i nije idejno doprineo konceptu zajedničkog radnog prostora, osim što ga je mistifikovao i brendirao na globalnom nivou. Otud je i logično da je njegova priča imala prirodan oslonac u emotivnom odnosu jer se on i jeste bavio osećanjem radnika prema radnom prostoru.

Za razliku od Kalenika čiji je cilj bio ogoljeni kapitalizam kroz deregulaciju, Numan je imao viziju mistifikovanog radnog prostora iz kog radnik ne želi da ode, a svoje zaposlene je držao u kolektivnoj hipnozi da su deo nečeg većeg i lukrativnijeg. Na kraju, Numanova opsena nije uspela da izdrži suočavanje sa zakonitostima tržišta, i oni investitori koje je svojim pričama uspevao da zavede na kraju su brutalno izigrali njega.

Uprkos tome što je WeCrashed sofisticiranija i umetnički uspelija serija od Super Pumped, treba pogledati obe jer veoma ubedljivo prikazuju jedan trenutak u našoj epohi u kome su se kultura i biznis vezali u veoma uzbudljiv čvor, nudeći nam retku priliku da gledamo biografski program o ljudima koji su računali da će se jednog dana o njima nešto snimati.