Kako se zujanje u ušima povezuje sa načinom spavanja, i da li ta veza može da pomogne u lečenju tinitusa

Trenutno ne postoji lek za tinitus. Dakle, pronalaženje načina za bolje upravljanje ovim poremećajem ili za lečenje moglo bi pomoći milionima ljudi širom sveta. Jedna od oblasti istraživanja koja može biti od pomoći da bolje razumemo tinitus je spavanje. Postoji mnogo razloga za to. Prvo, tinitus je problem percepcije – naša moždana aktivnost čini da vidimo, čujemo ili osetimo miris stvari koje ne postoje ili nisu prisutne u našem okruženju.

Većina ljudi doživljava te „fantomske“ percepcije samo kada spavaju. Ali za ljude sa tinitusom, oni problematične zvukove čuju dok su budni. Tinitus inače menja moždanu aktivnost, pri čemu su određene oblasti mozga (kao što su one uključene u sluh) postaju aktivnije nego što bi trebalo da budu.

Dok spavamo, aktivnost u tim istim oblastima mozga se takođe menja. Nedavni pregled istraživača identifikovao je nekoliko moždanih mehanizama koji su u osnovi i tinitusa i spavanja. Bolje razumevanje ovih mehanizama – i načina na koji su ta dva povezana – moglo bi jednog dana pomoći da se pronađu načini za upravljanje tinitusom ili lečenje.

Kada zaspimo, naše telo doživljava više faza sna. Jedna od najvažnijih faza spavanja je poznata i kao duboki san, za koju se smatra da je faza spavanja koja je najmirnija. Tokom te faze, moždana aktivnost se kreće u karakterističnim „talasima“ kroz različite oblasti mozga, zajedno aktivirajući velike oblasti (kao što su one koje se bave pamćenjem i obradom zvukova) pre nego što pređu na druge.

Smatra se da spavanje tokom ovih „sporih talasa“ omogućava neuronima mozga (specijalizovanim moždanim ćelijama koje šalju i primaju informacije) da se oporave od svakodnevnog habanja, dok nam istovremeno pomaže da se osećamo odmorno posle sna.

Ali ponekad, određene oblasti mozga mogu biti previše aktivne tokom spavanja u ovoj fazi. To se dešava kod poremećaja spavanja kao što je hodanje u snu. Slična stvar se može desiti kod ljudi sa tinitusom.

Naučnici smatraju da bi hiperaktivni regioni mozga mogli ostati budni u mozgu koji inače spava. Ovo bi objasnilo zašto mnogi ljudi sa tinitusom češće imaju poremećen san i noćne more od ljudi koji nemaju tinitus.

Važnost „plitkog“ i „dubokog“ sna

Pacijenti sa tinitusom takođe provode više vremena u „plitkom“ snu. „Jednostavno rečeno, verujemo da tinitus sprečava mozak da proizvodi spore talasne aktivnosti potrebne za dubok san, što rezultira laganim i isprekidanim snom. Ali, iako pacijenti sa tinitusom u proseku imaju manjak dubokog sna u odnosu na ljude koji ne pate od tinitusa, istraživanje i naš pregled analiza, sugerišu da tinitus jedva da utiče na dubok san. To može biti zato što moždana aktivnost koja se dešava tokom najdubljeg sna zapravo potiskuje tinitus“, pišu istraživači: Linus Milinski, istraživač u oblasti neuronauke, Fernando Nodal iz Grupe za auditornu neuronauku, Viktorija Bajo Lorencana, profesor neuronauke i Vladislav Vjazovski, profesor fiziologije spavanja – sa Univerziteta u Oksfordu.

Postoji nekoliko načina na koje mozak može biti u stanju da potisne tinitus tokom faze dubokog sna. Prvi ima veze sa neuronima mozga. Smatra se da nakon dugog perioda budnosti neuroni u mozgu prelaze u režim sporotalasne aktivnosti kako bi se oporavili. Što je više neurona u ovom režimu zajedno, to je jači nagon da se ostatak mozga pridruži.

„Znamo da želja za snom može postati dovoljno jaka da neuroni u mozgu na kraju pređu u režim sporotalasne aktivnosti. A pošto se ovo posebno odnosi na regione mozga koji su preaktivni tokom budnosti, mislimo da bi tinitus mogao biti potisnut kao rezultat toga“, dodaju istraživači sa Oksforda.

Takođe se pokazalo da sporotalasna aktivnost ometa komunikaciju između područja mozga. Tokom najdubljeg sna, kada je aktivnost sporih talasa najjača, ovo može sprečiti hiperaktivne regione da ometaju druga područja mozga i da ometaju san. Ovo bi objasnilo zašto ljudi sa tinitusom i dalje mogu da uđu u dubok san i zašto tinitus može biti potisnut tokom tog vremena.

Spavanje je takođe važno za jačanje našeg pamćenja, jer pomaže u pokretanju promena u vezama između neurona u mozgu. „Verujemo da promene u vezama u mozgu tokom spavanja doprinose onome što čini da tinitus traje dugo nakon početnog okidača (kao što je gubitak sluha)“, navodi se u analizi.

Poznato je da se intenzitet tinitusa može promeniti tokom dana. Istraživanje o tome kako se tinitus menja tokom faza spavanja može pružiti direktne informacije o tome šta mozak radi da izazove fluktuacije u intenzitetu tinitusa. Takođe, to saznanje može da naučnicima pomogne da će možda moći da manipulišu snom kako bi poboljšali dobrobit pacijenata – i možda razvili nove tretmane za tinitus.

„Na primer, poremećaji spavanja se mogu smanjiti, a aktivnost sporih talasa može se pojačati kroz paradigme ograničenja spavanja, gde se pacijentima kaže da idu u krevet samo kada su umorni. Povećanje intenziteta sna moglo bi nam pomoći da bolje vidimo efekat sna na tinitus“, objasnili su istraživači.

U budućim istraživanjima, i faza spavanja i aktivnost tinitusa u mozgu mogli bi se pratiti istovremeno snimanjem moždane aktivnosti. To može pomoći da se sazna više o vezi između tinitusa i sna i razume kako se tinitus može ublažiti prirodnom aktivnošću mozga“, zaključuje tim istraživača sa Oksforda.

Članak je objavljen u časopisu The Conversation.