Ово су највеће бриге са којима се суочавају тинејџери

Према последњем истраживању Центра за истраживање Пју (Pew Research Center) и дечаци и девојчице тинејџери се суочавају са многим истим проблемима, укључујући притисак у школи и забринутост за ментално здравље, али можда им требају различите врсте подршке.

„Један од главних циљева истраживања био је покушај да разумемо изазове са којима се тинејџери суочавају у данашње време, а посебно како они доживљавају школу и да ли се ове ствари разликују по полу“, наводи Ким Паркер, директорка истраживања друштвених трендова Центра за истраживање Пју.

„Ове године смо урадили много истраживања о мушкарцима и мушкости, а део тога укључује и истраживање шта се дешава са дечацима и девојчицама.“

Истраживање је спроведено од 18. септембра до 10. октобра међу 1.391 тинејџером узраста од 13 до 17 година.

Иако подаци показују разлике међу њима – као на пример да девојчице истичу већи притисак да се уклопе у друштво и изгледају добро, док су дечаци рекли да осећају да би требало да буду снажни и добри у спорту – многи њихови погледи су били слични.

Према добијеним резултатима, и девојчице и дечаци су рекли да је веома важно пронаћи позив у коме ће уживати, зарађивати новац и неговати пријатељства у будућности.

„Склони смо негативном стереотипизирању тинејџера као површних и незаинересованих, а ови резултати су одличан подсетник да су тинејџери озбиљни у вези са школским обавезама и да размишљају о својој будућој каријери“, напомиње психолог др Лиза Дамур, која није била укључена у истраживање.

Притисак да буду успешни

Према подацима, и дечаци и девојчице тинејџери су изјавили да су под притиском да буду успешни у школи. И једни и други су у већем проценту изјавили да девојчице добијају боље оцене и да их наставници фаворизују.

Ова њихова перцепција се поклапа са постојећим подацима који говоре да девојчице имају у просеку боље оцене од дечака.

Али оцене нису једино мерило – успех девојчица у школи не мора да значи да су дечаци лошији, напомиње психолог др Ени Маху, доценткиња на Универзитету Северне Каролине. Диспаритет би могао бити знак да нешто у организацији школства не функционише за дечаке онако како би требало.

„Школе су устројене тако да ће деца која мирно седе и која су мање импулсивна бити боље оцењена, а знамо да постоји велика разлика у развоју мозга у раној адолесценцији и да се део мозга који се користи за контролу импулса и критичко размишљање развија касније код дечака него код девојчица“, наводи Мишел Ајкард, породична терапеуткиња.

Више активности и различитих метода подучавања који укључују практично учење, на пример, могли би да помогну дечацима тинејџерима да буду бољи у академском смислу, сматрја Ајкардова.

Подршка пријатеља

Постоје добре и лоше вести када је у питању оно што су тинејџери рекли о својим пријатељствима.

Само два одсто тинејџера је рекло да немају пријатеља, према извештају Пјуа. И док би у идеалном случају број оних без пријатеља био нула, мањи је од очекиваног и делује као позитиван резултат. Пријатељства су посебно важна у адолесцентском добу.

„Тинејџери су у годинама када је мање вероватно да ће се обратити одраслој особи за подршку. Они ће природно допрети до својих вршњака пре него што потраже одраслу особу, а вршњаци по потреби могу бити сјајни водичи одраслима“, истиче Ајкардова. „Али ако немате некога ко каже: ’Хеј, ово је проблем о коме би требало да разговараш са неким старијим“, онда то може бити опасно.“

Иако је већина дечака изјавила да имају блиског пријатеља коме могу да се обрате за подршку, тај број је био мањи (85%) у поређењу са девојкама (95%) које су рекле да могу да се обрате пријатељима за подршку, показују подаци.

„Морамо покушати да се ослободимо мита о томе да дечаци не склапају блиске односе“, каже др Лиза Дамур. Али у исто време, „треба да схватимо веома озбиљно чињеницу да социјализујемо дечаке тако да живе у убеђењу да је рањивост неприхватљива. И све док то радимо, имаћемо дечаке и одрасле мушкарце који не уживају снажну друштвену подршку коју заслужују."

Различити изрази менталног здравља

Постојала је разлика у начину на који су дечаци и девојчице доживљавали своје унутрашње борбе: и једни и други су рекле да су девојчице чешће искусиле анксиозност и депресију, а код дечака је била већа вероватноће злоупотебе супстанци, сукоба и физичких обрачуна са вршњацима.

Међутим, ови налази не значе да једна група има проблема са менталним здрављем, а друга само са проблемом понашања, напомиње Дамурова.

„Под менталним здрављем, требало би да размотримо налаз да дечаци чешће учествују у физичким тучама. Једно од наших добро утврђених ставова као клиничара је да када су девојке у невољи, оне су социјализоване да се повуку у себе – и зато је већа вероватноћа да ће доживети анксиозност и депресију. Када су дечаци у невољи, већа је вероватноћа да ће се понашати насилно и упадати у невоље.”

Иако би дисциплинске мере могле бити прикладне када тинејџер злоупотребљава супстанце или се понаша насилно, важно је да таква казна буде праћена разумевањем да понашање потиче од патње, чиме се такође треба позабавити, наводи др Лиза Дамур.

„Када видимо бес код тинејџера, помислимо: ’Па, то није депресија,’ али може бити. Или ако видите дечака који се понаша непромишљено, можда ћете помислити: 'Ох, он је храбар'“, додаје Ајкардова. „То понашање је одраз осећаја невезаности за друге људе. Дакле, не бих тако лако закључила да се дечаци осећају мање анксиозно и мање депресивно."