Само пет дана уживања у брзој храни за неке значи сигуран пут ка гојазности

После дугог, стресног дана на послу или услед притиска због кратких рокова за завршетак задатака, искушење да се поједе нешто набрзину, попут чипса или чоколадице, може бити велико.

Истраживања показују да процесуиране, висококалоричне намирнице играју значајну улогу у развоју гојазности, али трајни ефекти ове хране на мозак нису били јасни све до сада.

Научници су дошли до изненађујућег закључка да чак и краткотрајна конзумација високообрађене, нездраве хране може знатно смањити осетљивост на инсулин у мозгу здравих људи.

Овај ефекат траје чак и након повратка на нормалну исхрану, показују резултати недавно спроведене студије, наглашавајући важну улогу мозга у развоју гојазности.

Нездрава дистрибуција масти и стално повећање телесне тежине повезани су са одговором мозга на инсулин. Код здраве особе, инсулин помаже у контроли апетита у мозгу. Међутим, код људи са гојазношћу инсулин губи способност да регулише навике у исхрани, што доводи до инсулинске резистенције.

Инсулин има много улога у телу, укључујући то што помаже шећеру или глукози да доспе до мишићних ћелија да би се користио за енергију након оброка. У мозгу, инсулин такође сигнализира телу да му треба мање да једе, то јест да смањи унос хране.

Не реагује сваки мозак на исти начин

Реакције мозга на инсулин могу бити потпуно различите. Многи људи имају слаб или потпуно одсутан инсулински одговор у мозгу, познат као инсулинска резистенција мозга.

Људи са инсулинском резистенцијом мозга имају више жудње за храном и имају више масти на стомаку.

Нагомилана масноћа може додатно да подстакне гојазност и тако знатно допринесе инсулинској резистенцији. Што је више масних ћелија, посебно на стомаку, инсулин је мање ефикасан јер масти ослобађају супстанце које подстичу инсулинску резистенцију.

Међутим, знаци смањене инсулинске осетљивости у мозгу могу се видети много пре него што почне да се говори о гојазности, која се дефинише као индекс телесне масе изнад 30.

Индекс телесне масе (Body mass index – BMI) израчунава се као количним тежине (изражене у килограмима) квадрата висине (изражене у метрима), али има своја ограничења. Зато се препоручује да се вишак гојазности потврди мерењем количине масти у организму.

Након само пет дана конзумирања додатних 1.500 калорија које се потичу од слаткиша и грицкалица попут слатких пекарских производа, чоколадица и чипса, осетљивост на инсулин у мозгу учесника студије драстично је опала. Tо је симптом који се до сада најчешће јављао код гојазних особа.

Чак и недељу дана након успостављања нормалне исхране, магнентна резонантна томографија (MRI) показала је упорно ниску инсулинску осетљивост у мозгу. Иако није примећено знатно повећање телесне тежине, период је био довољно дуг да омогући осетно повећање масноћа у јетри.

Неадекватан инсулински одговор присутан пре вишка килограма

Чини се да гојазност није само ствар лоше исхране и недовољног вежбања. Вишак килограма има много везе са прилагођавањем инсулинског одговора мозга на краткорочне промене у исхрани пре него што уопште дође до повећања телесне тежине.

Међутим, да ли је инсулинска резистенција у мозгу трајни проблем? У прошлости се показало да редовно вежбање током одређеног времена враћа осетљивост мозга на инсулин код особа са вишком килограма и гојазних људи. Може се претпоставити да би се ово могло односити и на људе нормалне тежине.

Број гојазних људи широм света се више него удвостручио у последње две деценије. И мало је доказа да ће се овом тренду ускоро доћи крај.

Ипак, улога мозга се мора узети у обзир јер су механизми у телу који доводе до гојазности сложенији од најчешће истицане комбинације лоше исхране и недовољно вежбања.