Zbog čega kitimo jelku

Postoji nekoliko teorija o tome kako je došlo do popularizacije kićenja jelke u celom svetu. U etnološkim zapisima, taj običaj se smatra paganskim, a zimzeleno drveće je podsećalo na to da će zima proći i da će ponovo nastupiti proleće.

U Poljskoj se jelka kitila jabukama, orasima, kolačićima, šarenim papirićima, zvezdama napravljenim od slame, mašnama i šarenim vaflima. Verovalo se da drvo ima magičnu moć, koja je povezana sa setvom i uspešnim rodom u narednoj godini.

Nemačka, Letonija i Estonija su najzaslužnije za običaj kićenja jelke uoči Božića. U tadašnjoj Livoniji, bratstvo Crnoglavih donosilo je drvo za vreme praznika u svoje kuće u Talinu i Rigi.

Poslednjeg dana praznika, drvo se nosilo na glavni trg, gde bi bratstvo plesalo oko njega. Jelku su kitili jabukama, orasima, datulama i papirnim cvećem.

Nakon protestantske reformacije, jelka se kitila u višim klasama, da bi vremenom običaj počele da praktikuju i niže društvene klase.

Nemci su počeli da kite jelku skupocenim dekoracijama u 18. veku i najzaslužniji su za širenje tog običaja u svetu. Vojnici su preneli običaj 1815. godine u Beč, a u 19. veku se raširio i preko okeana, pa stigao i do Rusije.

Kada je vojska tokom francusko-pruskog rata okitila jelku u vojnoj bolnici, taj običaj je postao vrlo popularan. Od 20. veka jelke počinju da se kite i crkve ih postavljaju na javna mesta u gradovima širom sveta.

Kada su crkve počele da kite jelke, često bi ih postavljale blizu polica sa crkvenim svećama, koje su ubrzo počele da služe za dekoraciju drveta, što se kasnije razvilo u postavljanje božićnih lampica. 

U SAD je običaj kićenja jelke postao popularan nakon 19. veka, kada su ga doneli Nemci, a Amerikanci su ga proširili na Kanadu. Svake godine, Amerika za vreme praznika proda i do 36 miliona jelki, a Evropa čak 60 miliona.