Отопљавање Гренланда и Антарктика – кључне тачке у повећању нивоа светског мора

Светска организација за заштиту природе, према речима Александре Угарковић, у научним студијама препознаје отопљавање Гренланда и Антарктика као кључну критичну тачку која доводи до повећања нивоа и температуре мора. Лета се разликују и од оних пре десет година, када није било замисливо да се скинемо у мајице кратких рукава у априлу, а све чешће је случај да из чизама и јакни пређемо у кратке рукаве и сандале.

„Узећу за пример Јадранско море, у ком су морски пси и раже били домаће врсте, а данас готово да их нема. С друге стране имате врсте попут плавог рака и рибе-лава, који нису били карактеристични за Јадранско море, а којих сада има у толикој мери да се препоручује проређивање и уврштавање у свакодневну исхрану“, каже Угарковићева.

Истраживања показују да за претходних 50 година имамо пад у популацијама врста просечно за 73 посто, наводи саговорница Јутарњег програма, што је прилично забрињавајуће, јер осим пада популација јављају се миграције са подручја која су својствена врстама, на нека друга у потрази за одговарајућим условима.

„Немогуће је да кажем које врсте су угрожене, јер су све на неки начин. Природа је један заокружени екосистем и најмања карика кад се поремети, долази до ремећења на целом нивоу. Човек је заправо главни узрок и последица свега“, истиче Угарковићева.

Видра у Србији је карактеристичан становник влажних станишта, односно слатководних система, и због ситуације да ниво воде пада када су катастрофалне суше, она губи своје станиште и њен број се смањује због угроженог природног циклуса, навела је као пример гошћа Јутарњег програма.

На нашем поднебљу све се више истичу само два годишња доба, зима и лето, што према мишљењу Александре Угарковић утиче на усеве, и на смањење хране за сточарску индустрију.

Увек пођимо од себе

„Пошто цене намирница расту, човек покушава да их што више обезбеди, па онда осваја природне територије, суши влажно станиште или крчи шуме које су главни апсорбенти уљен-диоксида, и планета није у стању да ресорбује оно што смо ми у стању да направимо“, каже Угарковићева.

У вези са тим, сматра да човек мора да промени начин размишљања и пословања, и да је неопходна трансформација економског система, начина на који поступамо према природи, нашег односа према прављену и конзумирању хране.

„Требало би најпре да пођемо од себе и да наше потребе за намирницама сведемо у реалне оквире. Кад бацимо храну, за прераду тог отпада је потребно много енергије, која производи много угљен-диоксида. Да се вратимо на почетак, ако не купимо хране колико нам није потребно, то значи да неће бити велике производње хране која подразумева, као што сам рекла, освајање природних територија да би се храна произвела“, истиче Александра Угарковић.

„Ако променимо нешто, нпр. зауставимо производњу једнократне пластике или уведемо опорезивање емисије угљен-диоксида које емитују велики загађивачи, ако и на светском корпоративном нивоу натерамо велике корпорације које профитирају од коришћења природних ресурса да своје пословање усмере на одрживе системе, онда су могуће позитивне промене“, каже Угарковићева.