Tragedija „Luzitanije“ je britanski ratni zločin?

Nekoliko sekundi nakon inicijalnog udara, veliki prekookeanski brod se nagnuo i počeo da tone. Iz četiri dimnjaka i dalje je kuljalo.

Žene i deca su vrištali, a čamci za spasavanje napola puni ljudi su se njišući spuštali sa držača. Neki su udarili u palubu, lomeći kosti putnicima.

Poznata priča – ali nije reč o „Titaniku", već o vrlo sličnom plovilu, rivalskoj „Luzitaniji" kompanije "Cunard", potonuloj nedaleko od irske obale, sa takođe tragičnim posledicama – 1.198 ljudi je tog 7. maja 1915. godine izgubilo život.

Ali „Titanik" je tri godine ranije potonuo zbog sudara sa ledenim bregom, a „Luzitanija" jer ju je pogodio nemački torpedo. Ili možda to ipak nije pravi uzrok?

Gotovo vek nakon katastrofe, polemika oko toga je dobila neverovatne razmere. Zašto je jedan od najvećih brodova na svetu u tom trenutku potonuo za samo 18 minuta, a „Titaniku" je trebalo gotovo tri sata?

Iako se svi slažu da nema sumnje da je „Luzitaniju" pogodio torpedo sa nemačke podmornice, preživeli putnici su tvrdili da su čuli još jednu eksploziju, koja je, navodno, izazvala fatalno oštećenje.

Municija nije bila tajna

Za „Luzitaniju", koja je napustila njujoršku luku šest dana ranije, i krenula ka Liverpulu sa skoro 2.000 ljudi (uključujući i posadu), se znalo da je povremeno prenosila i municiju za ručno naoružanje britanskoj vojsci, u to vreme na frontu u Flandriji, gde se borila sa Nemcima u Prvom svetskom ratu.

No, posle tragedije su počele da kruže glasine da je ovoga puta na front takođe nosila i eksploziv - trinitrocelulozu, poznatu i kao bezdimni barut, inače 3-5 puta jači od crnog baruta.

U tom slučaju, ugrožavanje života nedužnih civila - ako se to dokaže - moglo bi se tretirati kao ratni zločin, jednako ozbiljan kao i torpedovanje putničkog broda od strane Nemaca!

Posebno što je potapanje potpomoglo ulazak SAD u rat, u znak osvete za pogibiju velikog broja Amerikanaca.

Naime, u to vreme, šok koji je izazvalo potapanje „Luzitanije" bio je isti kao kada su 11. septembra 2001. srušene Kule bliznakinje u Njujorku, piše Dejli mejl.

Danas, olupina leži na dubini od 91 metar, 20 kilometara od irske luke Kob.

Godine 1968, američki biznismen Grem Bimis postao je suvlasnik olupine, koju je godinu dana ranije kupio jedan američki ronilac za 1.556 dolara.

Kasnije, kada je Bimis postao jedini vlasnik, godinama se borio po sudovima za pravo da zaroni do ostataka „Luzitanije" i istraži ih.

Osim tela žrtava, brod još uvek krije i neke dragocene predmete. Bimis, koji sada ima 83 godine, kaže: „Dok sam bio mlađi, najviše su me interesovale monetarne vrednosti. Ali danas, to je istorija - svi ljudi na brodu su živeli svoje živote, baš kao vi i ja, ali su im brutalno prekinuti tog majskog dana".

On je siguran da je prekookeanski brod nosio nezakoniti tovar ultraeksplozivnog materijala, za koji veruje da je uzrok brzog potonuća.

Putovanje kroz vreme i poseta groblju

Ekspedicija kojoj se pridružio treba da dokaže da li je to tačno. Ronilački tim planira da iseče unutrašnje delove broda, locira gde je eksploziv stajao i nađe dokaze šta je izazvalo drugu eksploziju.

„Voda je veoma mračna. I pored toga što 'Luzitanija' leži mnogo pliće od 'Titanika', koji je na 3.660 metara dubine, i dalje ne možete videti prst pred okom", objašnjava Oin Megeri, jedan od ronilaca.

Postoji i emocionalni aspekt spuštanja - Megeri ga opisuje kao „putovanje kroz vreme da bi se posetilo groblje".

Dodatni problem roniocima će stvoriti to što na raspolaganju imaju kratak vremenski period pre nego što najavljeno pogoršanje vremena primora njihov brod da se vrati u luku.

Jer, prvo treba da odrede gde se nalazi brodsko skladište za eksplozivne materijale (građen je uz ideju da bi jednoga dana mogao biti pretvoren u ratni), zatim očiste enterijer, pa iseku određene delove.

„Postoje tri mogućnosti. Ili je torpedo probušio jedan od 25 brodskih kotlova i izazvao eksploziju ili je zapalio ugljenu prašinu u jednom od skladišta uglja, što je takođe moglo da izazove eksploziju, ili je iniciralo eksploziju trinitroceluloze, za koju putnici koji su poginuli nisu znali. A to je onda ratni zločin", ističe Bimis.