Херојско време српских новина (4)

Српске новине током јануара и фебруара с таквом ћутњом су прелазиле преко заразе која се ширила као пожар на сувој земљи, да се чак и миморедним читањем дуж новинских стубаца, тешко може доћи до закључка да у Србији уопште има пегавог тифуса, а камоли какве су размере заразе. Можда су једино читуље, које су новине примале од појединаца, тек понешто говориле о томе. У почетку скрушено и с обилажењем као у читуљама у "Политици": "Извештавамо родбину, пријатеље и познанике да је Никола Тасић, трговац, преминуо после кратког боловања 5. овог месеца." Или: "Услед смрти мога мужа Светозара С. Бабовића принуђена сам продати његову комадно-мануфактурну радњу..."

Прво спомињање пегавог тифуса у неплаћеном делу "Политике" проналази се 1. фебруара 1915. Ту стоји: "У Нишу је умро од тифуса Драгомир Гиле Лазаревић, благајник београдске Трговачке банке. Покојни Гиле је био диван друг и пријатељ, и један од најомиљенијих људи у Београду." Увек помало провокативнија "Правда" исто тако прећуткује пегави тифус, али се прво спомињање болести у делу који није плаћен, проналази 19. јануара 1915. по старом календару, када те новине штампају умрлицу: "Пре неколико дана у Нишу је од тифуса умро познати београдски лекар, др Поморишац. Бог да га прости."

Те прве вести у новинарском делу српске штампе, као јато црних птица, прати све већи број личних умрлица - свака тужнија од тужније. Вероватно најтужнија штампана је дан раније, 31. јануара 1915. у "Политици". Ту стоји: "Наше премило чедо - првенче-јединче Срета 'Бежанко' у најнежнијем детињству нађе себи место међу анђелима. Аранђеловац, јануара 1915. Неутешни родитељи, мати Сојка и отац Др Љуб. С. Стојановић."

Смрт је, дакле, била свуда око живих. Ипак, они живи хтели су да живе, а не само да обрубљују црне барјаке. У "Политици" 28. јануара 1915. по старом календару читамо још један мали пролог који живот пише као да је предложак за неку Шекспирову трагедију, овог пута, можда, са срећним завршетком.

У огласу стоји: "Удовац, стар 42 године, са два одрасла детета и пуном кућом свега и свачега -  чиновник једног министарства - тражи према себи жену, самицу, друга која ће, разумевајући га, на првом месту разумети задатак мајке јој природе, да однегује, сачува и очува, итд... а тиме сама по себи стече сва она права и поштовања, која јој ни сви овоземаљски закони не могу унапред зајемчити. Само озбиљне понуде примам, јер држим да ником није до шале и измотације, но да свак гледа у будуће. Молим сваку без разлике, да добро промисли, па тек ако мисли да може делити и добро и зло, срећу као и несрећу, нека се изволи слободно обратити, са свим својим својствима и притежњама, на моју адресу што пре, јер ме војна служба чека."

Овакав брачни оптимизам није, наравно, имао никаквих епидемиолошких резултата. Срећом, опасна болест је залагањем многих - копнила. Ниш је, заједно с Ваљевом, с пролећа 1915. постао средиште борбе против заразе којој је у првој трећини те године подлегло између тридесет и тридесет и пет хиљада војника и десетине хиљада цивила. Никада до тада Моравска стална војна болница није имала више лекара, болничара и помоћног особља, што је била сасвим нова ситуација у односу на ону с почетка те године. У двадесет и шест зиданих и дрвених барака радило је 37 лекара и лекарских помоћника, 256 болничара и војника-помоћника, а њима су помагале и добровољке, медицинске сестре из земље, али и из иностранства - Русије, британског краљевства и Француске. Дана 1. марта 1915. године у болници су радиле чак 1.064 особе.

Али, жртве пегавца су, иако у мањем броју, и даље падале. Тужну вест о смрти једне велике жене, донела је цела српска штампа. У броју од 19. априла 1915, новинар познат по потпису Рид, нарочито је лепо дао портрет преминуле сликарке Надежде Петровић у "Политици". "Ево једне јуначке и храбре девојке, јединствене Српкиње, ретке жене. Боље рећи, нема је више, нестало је и ње у овој бујици смрти. Пренеражени том страшном поплавом која нам из дана у дан односи силне жртве, отима миле и драгоцене животе, чијим пленом и свако од нас може сваког часа постати, а заузети величајношћу судбоносних догађаја - ми, Надежду, као ни друге наше осетне губитке, нисмо довољно ожалили ни оплакали."

До почетка јуна, болест се, међутим, готово сасвим повукла. Дошло је време да се без страшне сенке смрти прославе важни јунски и јулски датуми од прошле, 1914. године. Петнаестог јуна 1915. по старом календару навршило се годину дана од Принциповог атентата у Сарајеву и "Политика" је тај датум достојно обележила записима пребеглог Србина из Сарајева коме, у стилу ондашњег времена, не спомиње ни име. Ипак да је тај сарајевски Анонимус прави очевидац, говоре његова очигледно непосредна, иако сасвим националистички обојена сећања. Веома упечатљив лик у тим сећањима је један од српских угоститеља који је, као и други српски предузетници у Сарајеву, доживео своју "валпургијску ноћ", али како? Ево овако: "У кафани Трифка Костића испросипано пиће и исцурело чак на улицу, где се разлило у многобројне локве и баре. Добри чика Трифун кад је чуо да су све српске радње уништене, беше неко време забринут што и њему ти незвани гости не долазе и молио се Богу да га не мимоиђу или не забораве, јер вели: 'Куд би, црн, сутра могао људима пред очи изаћи кад прошао мимо осталу браћу?' И молитва му се испунила. Збиља, нису изоставили ни једног Србина у целом Сарајеву."

И остале новине обележиле су 15. јун 1915. по старом календару. И све је деловало некако свечано. Било је то последње лепо лето за читаву једну генерацију људи у Србији. Пегави тифус је минуо, мртви су сахрањени и оплакани, црни креп се више није прошивао. Болест се померила више на север у Срем и на исток у Сарајево, те аустроугарска војска, под командом генерала Мекензена, није могла да искористи најповољнији летњи моменат за нови масивни напад који би временски пао тачно годину након првог. Србија је добила још мало времена: три најлепша месеца која у свом називу немају слово "р"... Ваљало се одморити, предахнути, помало ашиковати.

У Свилајнцу је "као и сваке године" заказан панађур са народним весељем за 13, 14. и 15. јул 1915. по старом календару. На панађуру је ваљало заиграти, а за то се побринула обућарска радња Драгутина Т. Живковића која је у "Правди" дала оглас и нудила "Велики избор женских ципела, плитких, од шевроа и лака".

И српска штампа видела је прилику да последњи пут буде духовита и да запева оне старе подругљиве песме, као цврчак који и не размишља о зимници, јер на зиму више неће остати ништа ни за кога... Било је летње време 1915. и час да се у српској штампи поново проговори и оним старим, предратним тоном прекоплотног оговарања. Још коју недељу, и тог тона задуго више неће бити, али јул је 1915, па вреди у мирним данима још понеког оговарати. "Самоуправа" тако 15. јула 1915. пише: "У локалу овдашњег позоришта 'Трифковић' или боље у хотелу 'Европа' посетилац редовно наилази на чуда и покоре. Нечистоћа какве нема ни у најзабаченијим локалима, послуга какву је тешко замислити по дрскости и неуслужности, омаловажавање грађанства и отворено ругање с публиком од стране самог закупца, чиме се не би могли похвалити ни последњи амалин - све су то одлике које карактеришу овај 'чувени' нишки локал. А ипак то није све. Сваке вечери за време представе, многи пси скупе се у башти, где се представе дају, и по команди пса закупчева, на велико увесељење његово, својим лајањем сметају представи и нервирају публику."

Било је некад и представа у башти, са лајањем чопора паса луталица као хориста. Било некад, после ће се препричавати... Долазила су брзо и неумитно грка времена. Годишњица рата на ово је ваљала да подсети. Српска штампа није на посебан начин обележила 30. јул 1915. по старом календару, и тачно годину дана од почетка битке на Церу, вероватно зато што се у Србији у оно време сматрало да је рат почео раније, још оног кобног 15. јула, са званичном аустроугарском објавом ратног стања према Србији, али је већ од јесени тон ратног извештавања још једном на снази. Нема више понуда љубавних романа, нема оговарања комшијских паса. Колера и тифус минули су у Срему и Семберији и велика аустроугарска војска под командом генерала Мекензена, који је прекомандован са Западног фронта, била је спремна да још једном нападне, старом линијом - широким и масивним упадом преко Дунава, ударајући првим налетом на престоницу Београд...

У последњем броју "Политике" неко још нешто продаје и нуди. Удовица без деце препоручује се за домаћицу код старијег господина; продаје се кромпир и последњи род грожђа; кафана "Жировни венац" у Пожаревцу, власника Јована В. Живановића, даје се под кирију; позивају се претплатници да поруче књигу "Флорентинске ноћи" Хајнриха Хајнеа по цени од један и по динар...

У септембру "Политика" излази само до 11. у том месецу, "Правда" и "Штампа" нешто дуже, до 19. септембра. Новине које излазе у Нишу имају мало више времена. "Самоуправа" се појављује до уторка 22. септембра, а једино званичне "Српске новине" као по правилу остају "најдуговечније" и излазе у Нишу до одсудног часа. Последњи број "Српских новина" 14. октобра 1915. по старом календару на чак девет страна уједно су и последње новине које се штампају у Србији за време Првог светског рата.

То је по много чему био крај - крај једног времена, крај једне генерације новинара, свршетак оног деветнаестовековног надбијачког тона; окончање шале помешане са озбиљним оцрњивањем; стварних вести које су се тако нехајно мешале са лагаријама, оговарањем и извештавањем из непроверених извора. Крфска штампа током 1916. и 1917, па потом обновљена српска штампа у отаџбини након 1. новембра 1918. године и ослобођења Београда, отвориће ново поглавље одговорније, школованије и далеко више институционалније штампе. Само... остаје питање: да неког данашњег новинара времепловом могу вратити унатраг, где би се он упутио - у време бољих услова за рад, или у доба које смо у овим емисијама описали?