Мозаик изворних сведочанстава

Приближавање стогодишњице почетка Првог светског рата и нови ревизионистички удар политички ангажоване историографије отворили су низ нових расправа о темама и проблемима у вези са узроцима и током Првог светског рата. Посебно се разматра место и улога Краљевине Србије у догађајима и процесима који су довели до отпочињања тог светског сукоба и утицали на његово разбуктавање и усмеравали сам ток рата.

Поновно инсистирање на питањима за која смо мислили да су напором генерација историчара на њих дати одговори – наметнуло је потребу преиспитивања и анализе познатих историјских извора.

Обиље архивских докумената, фотографија, предмета, разгледница, писама, пропагандних плаката похрањених у пребогатим фундусима домаћих и страних архива и музеја речито и сликовито говори о искушењима Великог рата, ратним напорима Краљевине Србије, страхотама кроз које је прошло њено становништво, злочинима почињеним над српским народом, месту и улози Србије у плановима Централних сила, политици савезника према њој, као и доприносу Србије победи Антанте у Првом светском рату.

У тренуцима када нам се наивно чинило да готово нема документа, писма, фотографије или плаката који није био познат генерацијама историчара што су се истраживачки посветили феномену Великог рата и није се нашао под лупом историографске анализе – једна приватна збирка настала дугогодишњим напорним трудом ентузијасте и заљубљеника у прошлост у потпуности је демантовала такво, већ укорењено и распрострањено схватање.

Александар Боричић, угледни српски одбојкаш и дугогодишњи репрезентативац, познати тренер и спортски радник, представник српске одбојке у међународним спортским институцијама, личност огромног и неспорног ауторитета у међународним спортским круговима, заљубљеник у филателију и старине, неуморним вишедеценијским радом успео је да створи једну од најбогатијих приватних колекција фотографија, писама, плаката и дописница насталих у време Великог рата. Највећи део колекције Александра Боричића до сада није био познат стручној и широј јавности.

Одлучујући се да београдској јавности представимо само део пребогате збирке Александра Боричића, издвојили смо најупечатљивија изворна сведочанства која говоре о Србији у Великом рату. Сматрали смо да ширина саме збирке дозвољава осликавање различитих аспеката учешћа Србије у том ратном сукобу.

На једној страни, она нуди живо ткање нарације о ратним изазовима, сукобима, страдањима и бременитостима самог рата, док на другој страни јасно осветљава другу страну рата - сва она дешавања, догађаје и процесе који често у историографским анализама остају на маргинама главних токова, а који не само што употпуњавају мозаик прошлих времена већ убедљиво и у тоталитету говоре о целини историјских збивања.

Имајући то у виду, одлучили смо се да кроз призму збирке Александра Боричића посматрамо две стране рата: ону у вези са самим догађајима на фронтовима и бојним пољима и њихове директне последице и ону која се тиче живота иза утврђених линија фронта, а који се обликовао и формирао под утицајем ратних збивања и који је често креирао расположење, дух, па и стање на фронту.

Први део изложбе смо назвали „Лице". Настојали смо да у светлу збирке, првенствено њених вредних фотографија, представимо ратне напоре Србије у 1914. и 1915, прикажемо њене храбре ратнике, представимо њихов изглед, физиономију, њихову спремност и опремљеност за вођење рата, њихово расположење, стремљења и хтења.

Посебну вредност представљају фотографије српских артиљераца и њихових оруђа настале током борбених дејстава или у ретким тренуцима примирја, доколице и одмора. Потресне слике страдања и голготе кроз коју је прошла српска војска у зиму 1915/16. сваки пут изнова својом експресивношћу изазивају јаке емоције.

Фотографије изнурених српских ратника и колона цивилног становништва које се за војском кретале албанским врлетима и беспућима упечатљиво говоре о готово библијским оквирима страдања српске војске и цивила у данима највећих искушења Великог рата.

Насупрот томе, фотографије из периода опоравка на Крфу дају сасвим другачију слику, пуну полета, ентузијазма и жеље за повратком у поробљену отаџбину. То више нису представе изнемоглих српских војника, одевених у остатке нечега што је некада била униформа српске војске, које савезници прихватају и евакуишу далеко од крајева у којима су рођени, већ импресивне слике стаситих Шумадинаца, Мораваца, Тимочана, Подрињаца, одевених у нове униформе, опремљених и спремних да се победоносно врате својим породицама, кућама и имањима.

Уз њих су и представници српске интелектуалне и политичке елите који далеко од отаџбине настоје да осигурају политичке и дипломатске услове за повратак у земљу и припреме се за послератну обнову.

Оптимистично делују и сведочанства о борбама и животу на Солунском фронту. Кроз фотографије ове збирке можемо пратити кретање српских војника са Крфа до Солуна савезничким бродовима, њихов долазак на фронт, поседање положаја у планинским областима, стварање читавог система утврђења и саобраћајница, организацију система командовања и снабдевања, али и крваве борбе на Горничеву, Кајмакчалану, Могленским планинама и Добром пољу.

Посебно су упечатљиво приказани моменти савезничке параде победе одржане у Паризу 1919. и учешћа једног ешелона српских ратника који импонују самом својом појавом, држањем, наступом и озбиљношћу.

Насупрот томе, потресна сведочанства о бестијалности ратних злочина почињених над српским народом током казнене експедиције 1914. и окупационог терора 1915–1918, разарању инфраструктуре и одношењу и пљачки културних и материјалних добара јасно говоре о суровости и безобзирности немачког, аустроугарског и бугарског окупационог апарата.

Свестраност и свеобухватност збирке Александра Боричића омогућила нам је да другу страну Великог рата представимо у свој њеној разноликости и различитости. Зато тај сегмент изложбе носи прозаичан назив "Наличје".

Ратна пропаганда, као свеприсутни пратилац ратова и неизоставни аспект ратовања, своју пуну афирмацију доживела је током Великог рата. То су били моменти кад су све ратујуће стране, настојећи да представе себе у светлу које им се чинило најпожељнијим и најефектнијим, да унизе противника и психолошки делују на њега и његово расположење, путем различитих ратних плаката и дописница покушавале да креирају будућу стварност.

Плакати и дописнице с пропагандним мотивима говоре како су аустроугарски и немачки пропагандисти видели Србе и Србију, на који начин су их представљали и какво су мишљење о тој земљи и њеном народу желели да формирају код својих грађана. Сликама дивљачке, сељачке и нецивилизоване Србије супротстављали су жељене, исфабриковане слике германске бриге о српским рањеницима и ратним заробљеницима које су биле у потпуном контрасту са стварношћу.

Насупрот пропаганди и жељама пропагандиста, стоје слике свакодневног живота у Србији током првих година рата, слике деце која одрастају у сенци рата, жена и стараца који се далеко од фронта труде да сачувају децу и имања, трговине која се одвија на замрлим и занемелим градским пијацама, ратних инвалида који се оспособљавају за цивилни живот – које показују сву жилавост животне инерције у судару с ратним вихором.

Војничка писма и дописнице изражајношћу рукописа, живошћу боја и снагом личних порука и печата чувају свест о уникатности и непролазности тренутка, момента у коме настају и одражавају сву сложеност околности и ситуација. Они на позорницу самих збивања изводе појединца са свим његовим врлинама и слабостима.

У кратким и ефектним потезима сликају психолошке портрете српских ратника, представљајући њихова унутрашња стања, бриге, дилеме, муке, неизвесности шта наредни дан носи, хоће ли икад видети своје најближе.

Посебан сегмент изложбе посвећен је доласку страних медицинских мисија и њиховом раду у Србији током Великог рата. Србија, као мала и неразвијена земља, с недовољно развијеном здравственом службом и недовољним бројем лекара и медицинара, није била у стању да одговори изазовима какве је пред њу поставио тако велики ратни сукоб.

У данима кад су српске војне и цивилне болнице биле преплављене рањеницима и болесницима, кад су малобројни српски лекари, неуморно радећи, падали покошени опаким заразама, небројене медицинске мисије које су дошле у Србију помогле су да се многи рањеници излече и опака епидемија победи.

Њихов рад и заслуге трајно су се урезали у колективну свест и памћење српског народа. Низ до сада непознатих фотографија које упечатљиво сведоче о њиховом труду и несебичној помоћи представља, по нашем суду, изузетну вредност ове изложбе.

Први светски рат је са свим својим изазовима и страхотама оставио неизбрисив траг у колективној свести низа генерација које су стасавале и стасавају у Србији. Свест о великим данима славе и незабележеног страдања, дедовима солунцима и њиховим делима, бакама које су на својим плећима одржале живот у ратом разореној и окупираној Србији, представља један од угаоних каменова српског националног идентитета.

Презентовањем збирке Александра Боричића чува се свест о прошлости и негује сећање на Велики рат и место, улогу и значај у њему Србије као мале балканске земље чијим су тлом тих дана газили велики људи.