Херојско време српских новина (1)

За новинаре након 1903, па све до Великог рата, могло би се казати да су били прекаљени журналистички борци који су у првој деценији владавине Карађорђевића дочекали и испратили чак шеснаест кабинета.

Србија а са њом и њена штампа су у годинама након 29. маја 1903. и династичке промене, већ прошле топовску, анексиону и царинску кризу, па се у годинама до 1914. јавност навикла на извештавање, али и исмевање и карикирање чак и моћног суседа Аустроугарске. Другачије није ни могло бити, јер је српска штампа стасала и обликовала се на писању бројних сатиричних листова који су у то време излазили.

У Београду 1904. излазило је тринаест дневних листова, а у исто време чак шездесет један сатирични часопис. Десет листова за хумор и сатиру објављивано је и те прекретничке 1914.

Они најгрлатији носили су упечатљиве називе као што су: "Ђаво", "Виц", "Дум-дум", "Сељачки одјек", "Звоно", од миља звано "Звонце", "Врач погађач" и "Спадало".

Сви ови часописи, који су били својеврсна школа горко-слатког новинарства за генерације журналиста, намножили су се после доласка краља Петра на престо, за кога веле да није само благонаклоно гледао на њих већ је био и њихов редовни читалац који је тек у неколико наврата реаговао на неко од бројних исмевања њега и његове породице.

За вест се давало и краљевство и коњ, али свака вест провлачила се кроз уреднички филтер и бојила снажном и често нескривеном политичком позицијом новине у којој се појављује. У времену пред Велики рат биле су утицајне новине "Правда".

"Правда" је за себе тврдила како је опозициона. Излазила је под уредништвом Јове Адамовића (касније Манојла М. Сокића), а под заштитом Павла Маринковића, бившег министра и противника преврата од 29. маја 1903. Била су ове новине, по ономе што данас можемо прочитати, врло жучна и безобзирна према режиму.

Главни тон писању давао је главни уредник. Пре него што ће бити уредник "Правде", Јова Адамовић је на Теразијама имао угледни антикваријат књига. Био је врло писмен и речит, али је речи схватао као оруђе, али и оружје којим треба вешто баратати.

У почетку обазриво, па рекло би се и учтиво, а доцније све бескрупулозније ове новине нападају краља Петра и заверенике и Пашићеву владу. "Правда" је имала обичај да у вези са некаквом политичком тешкоћом донесе сличицу мајмуна под насловом "Геније" Србије. Мајмун чучи са флашом у руци; а испод слике стоји: "А сад? Шта ћемо сад, враг му баби?!" То се, кажу, односило на краља Петра.

Само седам дана након атентата лист за "озбиљну шалу и киселу збиљу" - "Ђаво" - у броју од 22. јуна 1914. по старом календару доноси карикатуру тобоже тужног спровода надвојводе Фердинанда, уз сатиричну жаоку коју изговара главни лик овог листа, сам ђаво, који каже: "Опело је готово и спровод је ено већ крен'о. 'Ожалошћени' већ мараме ваде, пљуцкају у њих да квасе очи и лице, како би изазвали коју кап сузе 'жалоснице'. Благо његовој души, бог да прости, кад сви плачу за њим од радости."

Наравно да се озбиљна дневна штампа, а нарочито тих година најдецентнија "Политика", која је 1914. прослављала деценију излажења, није на овако разбибрижан начин бавила историјским догађајима, али "темпо рубато" и пакосни стакато који је диктирала сатирична штампа јасно се преносио и на странице новина које су имале амбиција да буду поуздани сведоци епохе.

Тако "Политика" 16. јуна 1914. по старом календару не доноси само вест да су убијени надвојвода Фердинанд и грофица Хоенберг, већ преноси и речи Фрање Фердинанда, који је, наводно, на вест о убиству престолонаследника узвикнуо: "Мене мора све да снађе!" и потом се, према писању репортера "Политике", задуго повукао у своје одаје у свом летњиковцу.

"Политика" на истим страницама одмах нуди плодове и оног што би се данас звало истраживачким новинарством и своје читатељство обавештава да је у питању "зла коб царске аустријске породице". То поткрепљује причом о Јохану Салватору Орту, Фрањином брату из фирентинске линије Хабзбурговаца, који је ишчезао у Латинској Америци, као и о рођеном царевом брату Максимилијану који је позван да седне на мексички престо, али није владао ни два месеца, пошто је ухапшен и стрељан као неки друмски разбојник.

Као и данас у информисању, и тада се извештавало дан за дан. Србија је видала ране из два балканска рата и премда су догађаји алармантно уверавали да је ово увод у рат, новинари су атентат, како је казано, ипак махом схватали као полигон за исказивање својих осведочених журналистичких умећа и мислили да се ово неће много разликовати од демонстрирања вештина током ранијих криза.

Тако мало јаче од недељу дана након атентата, дневне новине "Штампа" у броју од 20. јуна 1914. сећају се мистериозне посете Фрање Фердинанда Београду 1902. године. Све делује помало као непроверена скаска, те се чланак појављује са поднасловом Једна успомена.

Наводно се инкогнито, једног дана 1902, преподне око 10 сати, појавио на вратима хотела "Империјал" сам престолонаследник одевен у ловачко одело и у пратњи још једног човека који је такође личио на ловца. Тадашњи газда кафане и преноћишта, Ђока Богдановић, понудио им је најлепше собе према Дунаву, а тек касније препознао Фрању Фердинанда и позвао неког из Управе града. Андра Петровић, праћен с неколико жандарма преобучених у цивилну одећу, погледао је дошљака, и потврдио да је то Фердинанд лично.

Нико потом није пуштан на горње спратове, а Фердинанд је, вели се у овом ипак озбиљно интонираном чланку, поручио и ручак у соби који - никад није платио! Тада је, према сећању угоститеља Ђоке направио овај цех: супа (0,30 дин), ајвар "владовски" (2 дин), печење (2,40 дин), салата (0,40 дин), малине (0,80 дин), два парчета хлеба (0,20 дин), пола литра вина (1 дин), флаша "гисхиблера" (1 дин).

Са све поштанским маркама по цени од 1,20 динара, које је такође тражио, цирка 7,30 динара које је остао дужан газди и - ваљда треба тако да се протумачи: и Србији.

Наставак следећег петка 

ТВ серија "Српска штампа 1914-1918", на основу које је рађен текст, премијерно ће бити емитована у јуну 2014.