Живот војника иза фронта

Скоро обичан живот водили су војници мимо борбених линија, у тренуцима одмора, када су престајали тешки окршаји. Историчар Александар Животић за Јутарњи програм РТС-а каже да је на Солунском фронту наша војска изградила право мало насеље.

"Војници, позадинци Дунавске дивизије српске војске имали су чак и своју башту и урађену неку врсту базена за наводњавање те баште на Солунском фронту, што свакако објашњава пре свега да се радило о војницима који су били земљорадници, али, с друге стране, и потребу да се фронт снабдева нечим свежим", објашњава историчар Александар Животић.

Било је још разлога због којих су се војници бавили и пољопривредом - неповерење и предрасуде према страним јелима која до тада никада нису пробали.

"Због недостатка квалитетне јунетине, свињетине, у једној фази рововског ратовања, увезена је аустралијска зечетина, која је сервирана трупама. У српској војсци је дошло до тихог бунта - то војници нису желели да једу. Прво, зато што је реч о зечетини, а онда се пронео глас да су то Французи сервирали мачке и да је то чак нека врста спарених мачака и зечева. Слично је било и са мармеладом. Пронео се глас да она утиче на потенцију и да Французи стављају некаква средства у њу", објашњава историчар Бојан Димитријевић.

Уметност из ровова 

На француско вино, које су повремено добијали, није било замерки, јер је утицало на добро расположење. Војни оркестар је умео да свира и маршеве и кола, па се на дане празника и великих победа - играло и певало. У моментима доколице, правили су чак и различите предмете.

"Ту имате предмете који настају од старих шлемова, опасача, дрвета, камена, сандука за муницију, празних чаура за пешадијску или артиљеријску муницију. Заиста, ту можете видети и предмете за које можемо рећи да су од уметничке вредности", каже Животић.

Војници су писали дневнике, правили новине, а имали су чак и мало позориште. Они смелији, забаву су проналазили у једној улици у Солуну.

"Били су ту одређени ресторани различитих нивоа, али ту су такође биле и јавне куће. Официри су имали могућност да сиђу у Солун и посете такве објекте и то се није кажњавало, док је код војника био случај да се, уколико би били ухваћени у оваквој експедицији, морају казнити на нивоу чете, јер се одлазак у јавне куће сматрао одређеним преступом", каже Димитријевић.

Међу старијима је владало уверење да је то страшан грех због кога би у борби могло да се деси нешто лоше.

Тисовином против артиљерије

Страх од погибије војници су лечили и вером и сујеверјем. Анализирајући дневнике и изјаве војске, историчар Бојан Димитријевић открио је да је већина још из Србије понела амајлије.

"Неко је пронео глас да тисовина, то специфично дрво одређене боје, чува од артиљеријске ватре. Онда су се војници у одређеним тренуцима дали у потрагу за тим дрветом и од тих грана правили крстиће", каже Димитријевић.

Српски војник који је први пут изашао из родног села, бојао се и преласка великог мора, непознате земље и странаца, али су му та искуства омогућила да по повратку у Србију примени нова сазнања.