Српски санитет у Првом светском рату

После балканских ратова, Србија је била економски и биолошки осиромашена и ослабљена, са ниским нивоом колективне и личне хигијене и неразвијеним цивилним и војним санитетом. Већ на почетку Великог рата постојали су сви предуслови да дође до масовних епидемија.

Проф. др Драган Делић, директор Клинике за инфективне и тропске болести за Јутарњи програм РТС-а каже да је већ крајем 1914. године, после славних победа на Колубари, Церу и Сувобору, дошло до епидемије пегавца, тј. пегавог тифуса.

"Прво међу заробљеницима, а било их је око 70.000, а затим међу српским војницима и ањеницима. Тада је била војна доктрина да се оболеле особе шаљу ка унутрашњости, на тај начин се пегавац проширио по целој Србији. Чињеница је да је у тих неколико месеци око 500.000 људи оболело од пегавца, а 150.000 људи је умрло", каже Делић.

Према речима доктора Делића, српски санитет је у то време био веома слаб. Бројао је само 534 лекара, од којих је 132 преминуло од пегавца. Проблем је био и то што српски санитет није знао да пегавац преносе искључиво ваши. Тек у марту 1915. у Србију је дошла британска санитетска мисија захваљаујући којој је епидемија заустављена.

"Спроведено је уништавања вашљивости код људи, на веома једноставан начин, помоћу паре, у једном посебном уређају које подсећа на буре, тако да је то названо "српско буре", а у Другом светском рату "партизанско буре". Заиста су Енглези, пошто су знали начин преноса те инфекције, за два, три месеца успели да сузбију ту епидемију." објашњава Делић.

У години пре Солунског фронта, због појаве других епидемија, интензивиран је рад српског војног санитета и развијене су вакцине протифв тифуса и колере.

"И током те године је било епидемије колере, са 12.000 инфицираних особа. Током преласка Албаније, па и на Крфу, била је епидемија дизентерије, тамо је Србија имала око 151.000 војника, а 7.000 умрло због дизентерије и потхрањености. Наиме, од 130.000 војника на Солунском фронту, преко 50.000 српских војника је имало малараију", каже Делић.

На Солунском фронту у селу Драгоманци поред Битоља, основана је прва пољска болница у којој су радили истакнути српски хирурзи. Међу њима је и утемељивач српске хирургије и један од оснивача Медицинског факултета у Београду, др Војислав Суботић. Он је први лекар који је успешно применио метод репарације крвног суда и осмилсио шину за имобилизацију бутне кости.

Доктор Брана Димитријевић каже да су у том периоду српски лекари били пионири у многим областима.

Први лекар који је тврдио да је сарадања зубара и хирурга неопходна када се лече повреде лица и вилице, био је стоматолог Атанасије Пуљо. Он је осмилсило такозвани "балкански метод", који је допринео развоју реконструктивне хирургије.

"То је тај принцип "од унутра ка споља", значи, прво се мора збринути скелет лица па онда после тога обрада меких ткива. То пре тога, нико тако громогласно и на основу толиког броја случајева није изговорио." објашњава доктор Димитријевић

У част доктора Атанасија Пуље, постављена је спомен плоча на кући у којој је живео, а земунска улица у којој је рођен, носи његово име.