Кинески радници у Првом светском рату

Noyelles-sur-Mer је неупадљиво село на северној обали Француске. Неколико типичних француских кућица окупљено је око цркве, на ободу села налази се један мали хотел у дворцу, са којег се пружа поглед на Ламанш. То је скоро све што то месташце са око 800 становника може да понуди. Постоји и једно гробље са 838 гробова. То је након Првог светског рата било највеће кинеско гробље у Европи.

Кина притом готово да уопште није учествовала у војним сукобима. У то време њу су потресали унутрашњи проблеми, након што је 1911/12. свргнута монархија и проглашена република. Та Република Кина тражила је да је признају велике европске националне државе, објашњава историчар Су Гоћи.

Без обзира на то што је Кина 1917. године чак и објавила рат Централним силама, ниједан кинески војник није опалио ни метак. Формалним уласком у рат, Кина се више надала помоћи европских и америчких савезника у борби за заштиту својих територија од Јапана. Јапанци су већ у новембру 1917. године преузели немачку колонију Цејачоу, а око бацили и на друге кинеске области.

Помагачи иза фронта

У Европи је убрзо било јасно да ће рат потрајати дуго и да ће однети многе жртве. Како би се помогло војницима, све зараћене стране почеле су да доводе радну снагу из иностранства, чији је задатак био да из позадине преузме материјалне и логистичке задатке.

Радних колонија највише је било у белгијској Фландрији и северној Француској. Оне су постајале све веће и биле све строже организоване. Крајем рата у колонијама је било ангажовано више од 700.000 људи, а већина их је насилно доведена из колонија моћних сила - Велике Британије и Француске. Међу њима је било и 140.000 добровољаца из Кине.

Обе европске земље су у мају 1916. године са Републиком Кином потписале одговарајући споразум.

"Већина тих Кинеза били су сиромашни сељаци, који нису знали да читају, ни пишу. Скоро сви су били млади - између 20 и 40 година - и ништа друго осим тешког физичког рада нису познавали", каже историчар Су.

Надали су се бољим животним условима и пристојнијој заради, и зато су се пријављивали у британске регрутне центре. "Поједине је можда привукла жеља за авантуром и жеља да упознају западну цивилизацију, али већина их се пријављивала због тешке беде", објашњава Су.

Са поља у ратни пакао

Европљани су им обећали поштен третман, али оно што их је у Француској дочекало било је равно паклу: били су увучени у најкрвавији рат који је свет икада задесио. Многи Кинези морали су да копају ровове или обављају друге послове тик до линије фронта, док су око њих падале бомбе. Други су били ангажовани у производњи оружја, на бродоградилиштима и фабрикама за производњу авиона. Одржавали су путеве и железничку пругу, секли шуме, радили у рудницима и тиме дали огроман допринос да се ратна привреда у Француској одржи у периоду између 1916. и 1918. године.

"Око 40.000 Кинеза који су радили за Французе још су некако издржавали, али они који су радили за Британце били су третирани као затвореници у радним логорима", прича Су. Шест дана седмично, десет сати дневно, ти радници су тешко радили за дневницу од само једног до три франка. Иако су били цивили, били су под надзором британске војске. Расизам и културолошки неспоразуми били су чести. У логорима је било и премало преводилаца.

"Британски команданти сваког јутра су викали на Кинезе и урлали "Let's go! Go!" Кинеским ушима то је звучало као лавеж паса. Осећали су се понижено и често је долазило до побуне." Мало пре завршетка рата у северној Француској било је најмање 17 британских радних логора у којима је живело око 96.000 Кинеза.

Рад и после рата

По завршетку рата логори су веома споро били затварани. У марту 1919. године у Француској и Белгији било је још око 80.000 Кинеза. Помагали су обнову ратом разрушених подручја, сахрањивали страдале војнике који су за време рата на бојним пољима само делимично били прекривени земљом. Кинези су били ангажовани и у чишћењу минских поља.

Процењује се да их је између 1916. и 1919. године умрло око 3.000. "Трагично је то да их је већина умрла када је рат био завршен. Многи зато што им нико није рекао како да рукују са неексплодираним бомбама", каже историчар из Хонгконга. Други су умрли од последица шпанског грипа. Преживели су полако почели да се враћају у Кину. У Француској их је 1921. године живело још око 3.000, на ободима Париза, где су касније основали и прву кинеску четврт у Европи.

„У Првом светском рату Кинези су остварили велики допринос како би се британским и француским војницима чувала леђа", резимира историчар Су. "Али, они су били драгоцени и за Републику Кину, јер шаљући их у Европу, Кина је од стране Француске и Велике Британије била призната као мање-више равноправан партнер."

Споредна белешка историје

Кинези који данас и даље живе у Француској негују сећање на своје претке. Једном годишње се окупљају и сећају како су кинески радници живели. У Кини су брзо пали у заборав. Уопште, Први светски рат нема битно место у кинеској историји. У фокусу су друга историјска збивања, као што је Маов "Дуги марш" или Културна револуција, која је однела много више жртава него Први светски рат.

"Кинеска влада до данас се није присетила ангажмана радника у Француској, док у Европи кинески радници нису ништа друго осим споредне историјске белешке", закључује Су Гоћи. Само поједина гробља у северној Француској сведоче данас о судбини тих људи."