Одликован на предлог непријатеља

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир. Војници су хтели да га изнесу из окршаја, али нису успели. Непријатељ је тукао све жешћом ватром и могли су сви да изгину...

Тако су командира вукли неколико метара, па су га оставили у једном лугу и вратили се на десну обалу Колубаре.

Кад је за ово сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића и наредио му да се одмах врати и види шта се догодило са рањеним командиром.

Васиљевић је одмах извршио наређење. Узео је пешкир, везао га на пушку и прешао преко Колубаре међу Аустријанце. Рекао је да је "парламентарац". Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, сазнао је да је заробљен и да су га Аустријанци пренели у Стублине, у пољску болницу.

Богољуб Васиљевић је потом наишао на Аустријанце. Као "парламентарцу" везали су му очи и одвели у Стублине вишем аустријском официру, који је командовао тим сектором...

Преко тумача Васиљевић је објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би се са обе стране покупили тешки рањеници и сахранили изгинули војници.

"Нема потребе да се за то бринете!", рекао је грубим гласом надмени аустријски официр. "Спасавајте, ви који сте још живи, своје главе, јер ћемо у року од пет дана бити у Нишу, тамо где је сада ваша влада."

Богољуб Васиљевић, пркосан, храбар ратник, одмерио је аустријског команданта од главе до пете и рекао:

"Бићете у Нишу свакако, али као – заробљеник!"

Аустријски официр је прогутао ову увреду и разговор се на томе завршио.

Везаних очију, праћен стражом, Васиљевић се вратио на десну обалу Колубаре. Обавестио је команданта каква је судбина задесила њиховог командира. Прећутао је шта је рекао аустријском команданту...

Није прошло ни месец дана, а у великом окршају на Космају Поћорекова војска је била страховито потучена. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши официр са Колубаре. Одведен је у Ниш, у заробљенички логор...

Кад је сазнао где се налази, јавио се на рапорт и нашим официрима испричао сусрет са поднаредником "парламентарцем". Рекао је да је био запањен његовим држањем и то у време кад је изгледало да је Србија изгубила рат. Изразио је своје мишљење да овај војник заслужује да буде одликован.

Убрзо су проверени наводи аустријског вишег официра. Сазнало се да је реч о Богољубу Васиљевићу. Одмах је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Али, судбина се поиграла са овим високим одликовањем, као што ће се поиграти и са животом Богољуба Васиљевића. Требало је да му ово одликовање буде уручено на свечан начин у Београду. Међутим, то никако није одговарало Богољубовом непосредном старешини, па га је овај послао кући на одсуство.

Тако је свечаност прошла без Васиљевића, а дани који су следили нису обећавали ништа лепо, па се заборавило на свечаности. Дошла је и 1915. година и повлачење преко Албаније. Васиљевић никад није сазнао да је одликован.

На Солунском фронту Васиљевић се одликовао храброшћу. Одликован је Златном Обилићевом медаљом за храброст.

После рата живео је скромно у свом родном селу Баричу. Умро је 1923.

Осам година касније, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Аци Васиљевићу да каже мајци Макрени да дође у општину и узме неко одликовање.

"Сећам се тога као да је јуче било", прича нам Богољубов син Аца. "Био сам у четвртом разреду основне школе. Ишао сам са мајком и у општини су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Касније, кад сам одрастао, сазнао сам каква је до тада била њена судбина и зашто је мој отац није понео на грудима."

Одликовање је, међутим, пало у руке Немцима у последњем рату. Бежећи од бомбардовања, 1941. године, породица Богољуба Васиљевића је напустила кућу. Кад се после неколико дана вратила, део куће је био срушен. Ствари су биле испретуране, многе су Немци однели. Међу њима и Карађорђеву звезду. Остала је само повеља о њој која се и данас чува.

Из књиге Солунци говоре – Овако је било, Културни центар, Горњи Милановац, 1979.