Срби - Чувари капије

Непријатељи су платили свој данак главним одликама Срба: "Два су чиниоца, по мом мишљењу, била од одлучујућег значаја у победама српске војске", пише дописник Франкфуртер цајтунга, "универзално патриотско усхићење и физичка снага српских војника. Сведоци патриотског усхићења су сви они примери саможртвовања, они који су дали своје породице и сву своју имовину и ставили се на располагање својој домовини."

Не треба доказивати патриотизам и оданост војске која је прошла кроз оно кроз шта је српска војска прошла. Али, допустите ми да дам наредну илустрацију духа који надахњује сеоске жене. Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен, то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесет три хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света. Можда је истина да су пре недавне катастрофе и ужасних губитака, неки међу њима потценили кораке које још морају да предузму како би постали "велика, модерна нација". Али, уколико су шире искуство и умањење њиховог броја учинили да на будућност гледају трезвеније, они ни у ком случају нису умањили своје националне аспирације.

Знајући да ће, као и у прошлости, морати да се за неко време после успостављања мира ослоне на подршку својих савезника, они, ипак, гледају напред, у дан када ће политички и финансијски бити независни.

/.../ И последње питање. Да ли ће се Срби икада опоравити од пустошења које их је задесило? Хиљаде и хиљаде људи малог народа, и мушкараца и жена, нестало је. Међу онима који су храбри, али жалостиви остали на слободи, и међу онима који су по затворима, дух многих могао би бити сломљен пре него што куцне час слободе. Биће, без сумње, тешко подићи национални живот.

Да ли ће уморни ратни хероји који су преживели све ћуди судбине, који су живели аскетски током дугих година несигурности, победа и несреће, да ли ће они бити у стању да поврате готово заборављену вештину мира?

Они који познају српског сељака, кичму нације, не сумњају у његову способност да поврати "године које су појели скакавци". А и дух образоване класе који је предводио српско освешћење током деценије пре рата, није умро. "Онај који је отргнуо свој живот од смрти обавезан је да га проведе у раду", пише М. Продановић.

За дуги низ година, Србија не сме имати бескорисних мушкараца, нити протраћених дана. Такав ће, верујем, бити српски дух.

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са ропством, већ су се опирали, непрестано према светлости. Сажаљевати их, била би то увреда. Веровали су у нас до краја и прихватили да је боље да изгубе све него да се предају. Боље је да се запитамо како се десило да буду препуштени судбини и да разјаснимо хоће ли због одсуства саосећања и помоћи Велике Британије пропасти њихова тежња за националном слободом.

R. G. D. Lafan: The Serbs: The Guardians of the Gate, Oxford, The Clarendon Press, 1918. (Превод са енглеског: Сања Ћосић).
Преузето из књиге Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.

Белешка о аутору
Роберт Лафан (1897-1972) је британски историчар, правник и дипломата. Радио је, између осталог, у Британском посланству у Београду, а у Кембриџу је дуги низ година био капелан Краљичиног колеџа. После Другог светског рата, као изванредан познавалац међународног права, био је члан југословенско-италијанске комисије за утврђивање граница.