Јужна Кореја разматра укључивање у операције у Персијском заливу – притисак из Вашингтона, код куће протести

У Републици Кореји медији су проврели последњих дана, јер се влада у Сеулу, сада у рукама Демократске партије, која је протеклих година традиционално настојала да води нешто независнију спољну политику, повија под америчким притиском и креће у смеру слања војске у воде Западне Азије.

Вероватно не у Персијски залив, већ Арапско море и Индијски океан, где би, бар логистички, требало да подрже војску САД у њеном настојању да блокира иранске танкере и омогући пролаз бродовима других, пријатељских земаља кроз Ормуски теснац.

Попуштање под Трамповим притиском

Након што је председник Трамп путем објаве на друштвеним мрежама на дан почетка заједничке вежбе америчке и јужнокорејске армије 17. прошлог месеца исту изненада прекратио, успут критикујући јужнокорејског шефа државе за то што је одбио да у поменуте воде пошаље ратне бродове који би САД олакшали напорни и ризични посао спутавања Ирана, власти у Сеулу су се мало примириле, да би онда почеле да шаљу суптилне знаке да су промениле став и озбиљно узеле у разматрање слање јужнокорејске морнарице у Западну Азију.

Мада је Јужна Кореја политички подељено друштво у којем су конзервативци, који су сада у опозицији, имају снажне симпатије за САД и у њима виде једну врсту политичког и економског светионика и незаменљивог савезника, једнако је, ако не и више снажна, тежња у народу за већом аутономијом и смањењем војнополитичког утицаја који Вашингтон има над државним врхом у Сеулу.

Тај сентимент нарочито је снажан у односу на председника Трампа и његов режим, због грубог начина на који се он протеклих година вербално и економски односио према Јужној Кореји. Он не само што је једнострано увео царине од 15 посто које су врло неповољне по корејска предузећа која извозе у САД, већ је и претњама још вишим царинама од 25 процената изнудио улагања јужнокорејског приватног сектора и државе у САД у висини од чак 350 милијарди долара.

Путем ласкања и улагивања

Претходни председник, конзервативац Јун Сок Јол, који је због покушаја државног удара прерано отишао са функције и неславно завршио иза решетака , увесељавао је свог америчког колегу (или боље рећи - газду) Џозефа Бајдена певајући му (на пријему у Белој кући) популарне америчке шлагере на енглеском.

Америконофил Јун је био не само вољан да у корист Вашингтона економски и војно подржи Украјину, већ и ресурсе своје земље стави на располагању САД у њиховој борби да очувају и ојачају војни обруч око кинеске обале и острво Тајван задрже ван домашаја власти у Пекингу. Није му било страно ни провоцирање северног суседа коришћењем дронова.

Садашњи јужнокорејски лидер, адвокат Ли Џе Мјун, чинило се, требало је да буде сушта супротност – очекивало се да ће он стремити детанту са Северном Корејом, имати више спољнополитичког такта у односима са Русијом и Кином и настојати да се држи ван свих конфликата које производе САД. Односно, очекивало се да ће покушати да води спољну политику која није сасвим подређена интересима САД.

Међутим, далеко су дани када је Ли током предизборне кампање коју је за длаку изгубио 2021. године америчке трупе стациониране на тлу своје земље назвао окупационим. Наиме, од када је прошле године дошао на власт из другог покушаја, он јесте, како се и очекивало, заузео блажи став према Северној Кореји и Кини, али се његова реторска храброст у односу на САД истопила.

То је нарочито било приметно у начину на који је примио Трампа у својој земљи – знајући за љубав њујоршког магната према злату и златној боји, Ли је Трампу уручио не само државно одликовање превучено тим племенитим металом, већ и копију златне круне корејских краљева из раног Средњег века, чиме је практично удовољио (полу)свесној жељи америчког лидера да буде моћни деспот.

Штавише, Ли је специјално за ту прилику ставио и кравату златне боје како би на каприциозног госта од којег зависи судбина корејске привреде и одбране оставио повољан утисак.

То све они који у Јужној Кореји прижељкују изразито блиске односе са Вашингтоном тумаче као реализам и прагматизам, а они жељни веће аутономије, суверенитета и поштовања као капитулацију пред бујицом притисака и увреда који долазе од екстравагантног и дипломатски недовољно поткованог америчког председника.

Оштри притисци из Вашингтона

Ти притисци се манифестују у разним облицима: од претње и увођења високих царина на корејске производе, преко уцена у вези са присуством америчке војске и прозивања јужнокорејског лидера.

У сећању корејских грађана још су свеже понижавајуће сцене масовног хапшења и спровођења три стотине јужнокорејских прегалаца који су у Џорџији вредно радили на успостављању фабрике батерија за потребе ауто-индустрије, која је представљала конкретну реализацију корејских инвестиција у реиндустрализацију САД, коју је од Сеула тражио Трамп.

Дакле, мада су чинили управо оно што се од њих тражило – уливали свој новац, знање и вештину у америчку привреду, ти корејски менаџери и техничари су завршили са лисицама на рукама и оковима око ногу јер нису поседовали одговарајуће радне визе – оне су им, тврде јужнокорејске компаније, биле недоступне управо због Трампове рестриктивне имиграционе политике.

Трампови притисци су прошлог месеца кулминирали у наглом скраћењу заједничке војне вежбе америчких и јужнокорејских трупа и напрасним изјавама о томе како жели да се лично састане са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном и тако понови образац из свог првог мандата, када је таквим билатералним сусретима владу у Сеулу потпуно искључио из преговора који се директно тичу њене безбедности и будућности.

У Сеулу су оценили да је ђаво однео шалу, па је, пишу медији у Источној Азији, не само због Трампових критика већ и других јавности непознатих притисака са америчке стране, тамошња влада оценила да више не може да одуговлачи и да ће морати да убрзо парламенту поднесе на одобрење захтев да се пут Арапског мора упуте јужнокорејски војни бродови.

Већина обичних грађана, међутим, сматрају да њихова земља треба да буде неутрална када је у питању рат у Персијском заливу и не желе да виде своје младе војнике изложене смртној опасности далеко од домовине.

Зато се ових дана на јужном делу Корејског полуострва, како у јавним гласилима тако и у канцеларијама и на улицама, распламсала расправа о ризицима и добробити од евентуалног ангажовања корејских снага у близини Ормуског теснаца.

У бој за Трампа?

Јужнокорејци су у прошлости већ гинули за циљеве америчке политике – у Вијетнаму кости је оставило њих око 5.100. Та жртва тада је, сматрају историчари и политиколози, имала знатно више смисла него што би војевање на страни САД имало сада. Јер, земља је морала да врати дуг у крви Американцима који су је одбранили од јуриша севернокорејских комуниста 1950. и, касније, њихових кинеских савезника. 

Такође, за своју услугу у Вијетнаму јужнокорејска држава је добила од Вашингтона и доста новца, који је био искоришћен за постављање темеља њене индустрије.

Сада, међутим, јужнокорејска држава пролази кроз тешку ситуацију у којој је ток новца обрнут – она мора да финансира америчку привреду и, истовремено, материјално и људски пружи допринос (по светску економију погубној) америчко-израелској агресији у Персијском заливу.

Остаје да се види да ли ће парламент прихватити сугестију владе и Република Кореја постати прва држава ван региона Западне Азије која се у конфликт активно укључила на страни САД.

С обзиром на недостатак ентузијазма за учешће у интервенцији против Ирана, односно, атмосферу противљења или невољког пристанка у Сеулу, разложно је претпоставити да ће евентуално ангажовање јужнокорејске армије, ако буде одобрено, бити сведено на мали број средстава и неборбену улогу, попут извиђања, снабдевања америчких бродова горивом и муницијом или уклањања мина.

Република Кореја се последњи пут војно укључила у ратни напор Вашингтона у Ираку 2003.