Трамп опет удара по савезницима – Јужнокорејци као лоши ђаци

Амерички председник Доналд Трамп, у себи својственом маниру (вођење политике преко друштвених медија), објавио је на својој омиљеној друштвеној мрежи "Трут соушал" да ће његова земља вратити царине на аутомобиле и друге јужнокорејске производе на 25 одсто јер парламент те далекоисточне државе још није одобрио договор између влада финализиран крајем октобра прошле године, којим се Сеул обавезао на куповину америчке робе, инвестиције и давање кредита за инвестиције у САД, у укупном износу од 500 милијарди долара, како би Трампова влада снизила царине на увоз са почетних 25 на 15 одсто.

Јужнокорејци су, дакле, преспори у извршавању својих обавеза и стога заслужују казну – повећање царина које ће јужнокорејске производе на америчком тржишту учинити мање привлачним за потрошаче од ривалских јапанских.

То се пре свега односи на аутомобиле који чине 27 одсто јужнокорејског извоза у САД. Томе треба додати још неколико процената који отпадају на делове за те машине. Можда важнији од тога је податак да САД упијају близу половине укупног јужнокорејског извоза аутомобила у иностранство.

Нестрпљење у Вашингтону

У својој објави почетком недеље Трамп је нагласио да је одмах по постизању договора са Сеулом снизио тарифе, те да очекује и од јужнокорејске стране да једнако брзо реагује када је у питању спровођење договореног.

Међутим, његови критичари у Азији сматрају да можда притом није узео у обзир то да је Република Кореја демократија, у којој парламент игра улогу која му припада, због чега ратификација договора захтева време, док он, Трамп, просто влада путем председничких декрета.

Још једна критика је то да је могући узрок одлагања то што су америчке власти пре неколико месеци похапсиле неколико стотина јужнокорејских инжењера, фабричких менаџера и других стручњака, под изговором да су прекршили имиграциона правила, упркос томе што су ови тамо били послати управо да би реализовали једну од огромних инвестиција у америчку привреду на коју се Сеул обавезао – ону аутомобилског гиганта "Хјундаија".

Заслуге Сеула

Но, и независно од ратификације у парламенту, приватне јужнокорејске компаније већ су најавиле, па и почеле да реализују неколико огромних инвестиција у САД. Као што је већ наведено, највећи јужнокорејски произвођач аутомобила "Хјундаи", у саставу чије групе се налази и корпорација КИА, почео је изградњу фабрике делова (батерија) за аутомобиле у држави Џорџији и нове челичане која би радила за потребу постројења тог гиганта у САД, што би све требало да кошта око 21 милијарду долара. 

Стуб јужнокорејске економије, група "Самсунг", тачније њена ћерка компанија "Самсунг електроникс", ради на изградњи постројења за производњу чипова у Тексасу, вредних чак 40 милијарди долара, док и компанија "СК Хајникс" у сличне сврхе улаже близу четири милијарде у Индијани. Такође, јужнокорејски див из области бродоградње "Ханва оушнс" већ је купио власнички удео у бродоградилишту у Филадефији, где ће надаље инвестирати пет милијарди долара у проширење и опремање, како би допринео ревитализацији те гране америчке индустрије.

Мада директним улагањем у САД јужнокорејске компаније долазе у позицију да могу да избегну утицај Трампових царина на увоз, осим што се финансијски исцрпљују, оне себе и своју државу истовремено стављају у подређени положај у односу на Вашингтон.

Поједини аналитичари у Источној Азији сматрају да, с обзиром на сировост и суровост Трамповог режима у опхођењу са савезницима, није незамисливо да би оне могле да постану таоци, односно, чипови за поткусуривање у неким будућим споровима, односно, да би Трамп могао да припрети да ће их одузети или омести њихов рад кад му то буде одговарало.

Прави Трампов интерес

Све те приватне инвестиције, као ни ласкави, краљевски третман који му је недавно приређен у Републици Кореји, када су му доделили златно ордење и (копију) краљевске круне, нису навели Трампа да се уздржи од претњи о подизању царина.

Јер, мада је отпочела реализација крупних јужнокорејских инвестиција, јасно је да је за њега најважнији део договора са властима у Сеулу онај у којем се оне обавезују да годишње уплаћују по 20 милијарди долара новца у инвестициони фонд с којим Трамп може да располаже по свом нахођењу – управо то је део договора у вези царина који парламент у Сеулу тек треба да аминује. 

Право да одлучује где у САД и у шта ће се уложити стотине милијарди јужнокорејског (као и јапанског и тајванског новца), америчком председнику ће унутар његове земље дати невероватну моћ и лични утицај. Да тај новац што пре почне да пристиже за њега је од суштинског значаја, не само да би ефекти његове спољне економске политике могли да се осете за време трајања његовог мандата, већ и да би то могло да буде аргумент за његову партију током кампање за предстојеће изборе за Конгрес, који би, у случају тријумфа демократа, могли да му вежу руке у управљању земљом.

Такође, Трампова претња Сеулу повећањем царина је у складу с ранијим "обећањем" које је прошле године формулисао министар трговине Хауард Латник, који је у интервјуу америчким медијима изјавио да ће његова влада с времена на време вршити процену да ли партнери испуњавају оно што је договорено и да ће, ако утврде да то није случај, вратити царине на претходни (високи) ниво.

Које су опције владе у Сеулу?

Ако позајмимо Трампов речник, Јужнокорејци немају превише адута с којима би могли да се супротставе таквом неповољном развоју ситуације, те ће морати да америчком лидеру брзо удовоље – од владајуће Демократске партије Републике Кореје већ стиже обећање да ће договор проћи кроз парламент до краја фебруара.

За њу, веће питање је како се у будућности односити према Трамповој влади. Вашингтон себи може да приушти да притиска Сеул кад год пожели, јер не само што држи 28.500 америчких војника на јужнокорејском тлу, већ и (по подацима из 2024.) упија око 128 милијарди долара јужнокорејског извоза годишње – аутомобила, машина, оптике, пластике, производа од гвожђа и челика, итд.

С друге стране, поготово сада када је већ кроз изградњу фабрика полупроводника у САД пристао на трансфер технологија везаних за најсавременије чипове, Сеул, за разлику од Кине, нема стратешке материјале и производе есенцијалне за функционисање америчке привреде, и не представља тако велику муштерију за америчке компаније, да би могао да се економским противударима одупре притисцима Вашингтона.

Једино оружје које му преостаје је евентуална продаја америчких државних обвезница и сарадња са државама БРИКС-а у процесу дедоларизације, која је ризична јер би могла додатно да изазове гнев Трампове администрације.

Наравно, Сеул би могао да покуша да пребаци део свог извоза са САД на друге делове света – Кину, Јапан, југоисточну Азију, Блиски исток и ЕУ, али ће то захтевати пуно рада и времена, па и стварање нових коалиција.

Након најновије Трампове претње у вези са царинама, у јужнокорејским гласилима појавио се чланак у којем, додуше страни, индијски аутор његову спољну политику назива "гангстерским империјализмом" и тврди да она не може успети на средње и дуге стазе, не само зато што изазива отпор у иностранству, већ и зато што, мада од ње профитира војна индустрија, због ње губе амерички потрошачи и многа америчка предузећа.

Такви написи, као и напор јужнокорејске владе да нормализује односе са Пекингом, наводе на помисао да ће се она у наредним годинама посветити смањивању зависности од САД.