Политички троугао Кине, САД и Русије – интереси испред идеологије, Си Ђинпинг примарни дипломата новог света

Сусрети најмоћнијих светских лидера поново су отворили питање односа између Сједињених Америчких Држава, Кине и Русије, показујући да савремени геополитички поредак све више почива на међусобној зависности, а све мање на идеолошким поделама.

Историчар Вукан Марковић, истраживач на Институту за филозофију и друштвену теорију, говорио је у емисији Око о сложеним односима између Кине и Русије са једне и Кине и САД са друге стране.

Иако је, како каже, Доналд Трамп већ данас, током посете руског председника Пекингу, оценио да је његова посета била "најуспешнија до сада", протоколарни детаљи указују на то да је Владимир Путин "ипак дочекан нешто срдачније".

"Треба имати у виду да су до пре месец дана Кина и Америка биле на ивици новог царинског рата, тако да је однос са Трампом изразито динамичан и подложан промени на недељном нивоу. Са Путином су прилично дуго врло стабилни и пријатељски односи", каже Марковић.

И Горан Милорадовић, научни саветник Института за савремену историју, сматра да између Кине и Русије има више разумевања, пре свега због економских и геополитичких веза.

"Кина није интегрисана физички као држава, зато што је Тајван под америчком заштитом и не дозвољава се укључење у матицу државу, као што се то десило, на пример, са Хонгконгом, Макаом и другим колонијалним државама, градовима. Тако да то свакако оставља јаз између Американаца и Кинеза", рекао је Милорадовић у емисији Око.

С друге стране, додаје, ту је и рат против Ирана, који је довео до блокаде Ормуског мореуза и обуставе извоза нафте из заливских земаља.

"Та нафта је у огромној количини ишла за Кину, тако да Американци, у ствари, држе под притиском Кину стално. То очигледно не могу да буду пријатељски односи. Америка покушава на тај начин да изнуди кинеско пријатељство и да утиче на кинеску политику", наглашава Милорадовић.

Конкуренти осуђени једни на друге

Вукан Марковић објашњава да се, у актуелним геополитичким околностима САД и Кина, као две нове суперсиле "залећу једна ка другој", ако не као непријатељи, онда као конкуренти на пољу технолошког напретка, као и војно и геополитички, док су са друге стране потупно економски зависне једна од друге.

"Систем у којем живимо задњих 30 година подразумева интегрисаност Кине у светско тржиште, док са друге стране производња целе америчке технолошке доминације зависи од Кине, као што кинески технолошки напредак зависи од америчких софтвера", истакао је Марковић и напоменуо да је Трамп са разлогом у Пекинг повео и челне људе највећих технолошких компанија.

Према његовим речима, поента Трампове посете је да "спусти лопту" и проба да нађе начин на који може да сарађује са Кином.

Интереси испред идеолошких разлика

Савремени односи, како се оцењује, више личе на равнотежу интереса него на класичне савезе. После Хладног рата и идеолошких подела, доминантну улогу преузели су економски и геополитички фактори, док се вредносни оквири често прилагођавају тренутним потребама.

Милорадовић истиче да од односа САД и Кине много тога у свету зависи, те да је комуникација која постоји међу њима значајнија од осталих, али да ће Кина увек бити блискија са Русијом.

"Треба имати у виду да Русија и Кина нису од јуче блиски пријатељи. Тај однос је врло динамичан и Кина је у суштини једина велика социјалистичка земља откако Русија то више није... У овом тренутку, с обзиром на збивања у Европи, где је рат, на Блиском истоку, Кина, која се не меша у та политичка збивања, је постала изузетно привлачна 'удавача' за обе стране и сада се очигледно води ту нека борба за њену наклоност. И ова динамика догађаја нам то такође показује, а Кина, наравно, шаље своје сигнале и покушава да из такве ситуације извуче свој максимум", каже Милорадовић.

Истиче да су сада сви много прагматичнији него у двадесетом веку, јер уместо идеологије, сада главну улогу у односима великих сила имају геополитичка и економска питања.

Подсећа да се идеологија увек гурне под тепих, када је то неопходно. Подсећа да је тако било за време Другог светског рата, када је Совјетски Савез био потребан као савезник против нациста. То савезништво, додаје, бледи, како би се оправдала политика која се сада води према Русији.

"Та политика коју комплетан Запад, Америка са Западном Европом, води према Русији, има једну сврху. Та сврха је да се политички утиче на Русију, да она промени своју политику или да се промени власт у Русији. Таква другачија Русија би била употребљена пре свега против Кине, јер Кина је тај проблем који они морају да реше у крајњој инстанци", објашњава Милорадовић.

Говорећи о декларацији о мултиполарном свету, која је потписана током Путинове посете Пекингу, Марковић објашњава да оно што сада видимо, након великих светских криза, ковида, ратова, "више личи на свет после Бечког конгреса, него на двадесети век". 

"Дакле, та идеја да велике силе имају неке своје објективне интересе. Ти интереси нису ни идеолошки, нити су они вредности. Они су пре свега геополитички, и велике силе се тумбају онако како им се мењају интереси у том смислу. С тим у вези је битно рећи да полако нестаје и оно што је било након 1989, глобални Запад. Дакле, сукоб између Европе и Америке. Полако Европа постаје посебан играч у тој причи, од којих ниједан од тих играча нема визију за боље човечанство", каже Марковић.

Енергетика спаја и раздваја

Говорећи о санкцијама Русији, које је запад увео због рата у Украјини, Милорадовић истиче да је Си Ђипинг пријатељ на кога Путин мора да се ослони, али и да је Путин пријатељ на којег Си мора да се ослони.

"Кина нема енергенте. Ако Американци пресеку доток, рецимо морима, а повод може да се направи. Рецимо, изазове се конфликт око Тајвана и прогласе се сви кинески танкери за легитимну мету. Кина ће моћи да се снабдева енергентима само из Русије. Дакле, колико Руси требају Кинезима, толико Кинези требају Русима", рекао је Милорадовић.

Упитан зашто данас није постигнут никакав значајнији споразум о гасном конектору, Милорадовић је рекао да је могуће да ту постоји и доза ценкања око цене, те да ће то одредити њихови међусобни односи. 

"Можда је чудно, а можда и није. Ја колико знам, одређени цевоводи су већ изграђени. Само је питање када ће то бити спојено. Напросто, они једни без других не могу", рекао је Милорадовић.

Упитани зашто и рат у Украјини није био тема током Путинове посете, Марковић је указао на то да је тај рат свакако важна тема, да западни медији преносе извештаје о сарадњи кинеске и руске војске, пре свега због технолошког аспекта тог рата; док Милорадовић напомиње да то што није саопштено да су двојица лидера о томе разговарала, не значи да се о томе није разговарало.

"Ми не знамо шта коме у датом моменту одговара. Можда Кинезима одговара да се то не износи у јавност, јер Американци траже да они не подржавају Русе док ратују у Украјини", рекао је Милорадовић.

Примарни дипломата новог света

Говорећи о поруци које посете америчког и руског председника шаљу у свет, Вукан Марковић је указао на улогу коју у односу великих сила има данашња Кина.

"Путинова порука је с једне стране да је његов однос са Кином и даље резервисан на начин на који је био пре четири године, дакле да он и даље остаје у посебним односима. Са друге стране, Си Ђинпингова порука је да је он сада примарни дипломата овог света. Први пут после много стотина година кинески владар је у суштини доминантна фигура у односу и на једног и на другог лидера", каже Марковић.

Истиче да велике силе углавном немају пријатеље, да међу њима могу постојати партнерски односи, али да је у природи тих односа да неко доминира.

Милорадовић напомиње да се не може повлачити паралела између посете председника Путина и некадашњих сусрета кинеских и руских челника, јер су тадашњи проблеми између две државе били идеолошки.

"Нарочито се Кинезима није свидео заокрет после Стаљинове смрти и Хрушчовљева политика. И један од разлога зашто је Хрушчов завршио у пензији је то због спољнополитичких неуспеха, пре свега према Југославији и према Кини. Није успео да изгради те мостове који су били срушени у претходном периоду, тако да не бих ја ту повлачио паралелу, јер не постоји та врста догматизма који је постојао тада", каже Милорадовић.

Објашњава да је сада на сцени изрека која се често приписује вођи кинеске револуције Мао Це-тунгу: "Није битно да ли је мачка црна или бела, него да ли лови мишеве“.

Марковић сматра да Путин сада први пут у Кину долази као јуниор у том односу.

"Кина има милијарду и триста милиона становника и ускоро ће постати прва економија света. Читаво тежиште геополитике се пребацује тамо где се сукобљавају Кина и Америка. Кина се шири у Африци, Кина се шири у Латинској Америци. Међутим, Кина и даље дипломатски учи како да постане суперсила, тако да је то једна спора транзиција са једне на другу суперсилу. Али оно што се може назвати материјалним условима политике у којој живимо, Кина је апсолутно доминантни партнер у том смислу", закључио је Марковић.