Кинески мир у Персијском заливу - или 26 телефонских позива који су зауставили рат између Америке и Ирана

Премијер и министар спољних послова Пакистана нису "силазили" са телефона, убеђујући Иран да пристане на прекид ватре. Исто су, пуних 36 сати покушавали лидери Катара, Турске и Египта, али је кључну улогу у постизању, за сада крхког мира у Персијском заливу, одиграла Кина.

"Као одговорна и важна држава, Кина ће наставити да игра конструктивну улогу и доприносити обнављању мира и безбедности у Персијском заливу и на Блиском истоку", рекла је портпаролка кинеског министарства спољних послова, Мао Нинг, скромно описујући улогу Пекинга у, за сада привременом, заустављању сукоба који је свет довео на ивицу економске и сваке друге катастрофе.

Неколико сати пре истека Трамповог ултиматума, кинеске дипломате су саветовале Техеран да покаже мало флексибилности и отвори Ормуски теснац на две седмице, јер им пакистански план представља вероватно једину добру шансу да окончају сукобе.

Одбројавање до Армагедона

Тачно два сата пред истек овог рока, Трампа је позвао шеф пакистанске војске, фелдмаршал Асим Мунир, који је рекао да су Иранци пристали на прекид ватре, након чега је шеф Беле куће обавестио израелског премијера Бењамина Нетанјахуа да су Сједињене Државе пристале на двонедељно примирје.

Готово сат касније, пакистански премијер Шехбаз Шариф обзнанио је да постигнут споразум о прекиду ватре, те да овај договор важи за све фронтове, укључујући и Либан.

Већ наредног јутра, ствари су се закомпликовале јер је председник Трамп објаснио новинарима да рат између Хезболаха и Израела сматра "посебним сукобом", да би касније у среду израелска авијација покренула најжешће нападе на Либан.

Једнако нејасни остају статус Ормуског мореуза и судбина иранског нуклеарног програма, око којих су обе стране прогласиле велику победу, као и шта су се тачно договорили Техеран и Вашингтон.

"Ирански предлог је председник Трамп буквално бацио у ђубре", рекла је портпаролка Беле куће Керолајн Луит, наводећи, ипак, да ће потпредседник Џеј Ди Венс и Трампови дежурни преговарачи Стив Виткоф и Џаред Кушнер у петак отпутовати у Исламабад.

Флуидна ситуација, како су репове после споразума о прекиду ватре описале западне дипломате, заштитни су знак Трамповог приступа иранској кризи, која се кретала од претњи "брисањем цивилизације", паници на берзама, драматичним реакцијама савезника и противника, све до немира који је могућност енергетског Армагедона изазвала широм света.

36 сати, пет тачака, 26 телефонских разговора

Пет тачака споразума о прекиду ватре, које су саставили Пекинг и Исламабад, резултат су драматичне дипломатије и 26 телефонских разговора које је кинески министар спољних послова Ванг Ји обавио са лидерима држава укљученим у сукоб.

Кинески утицај на Иран, чије су вође јасно упозорене да је споразум о прекиду ватре последња и можда једина шанса да зауставе сукобе, производ је чињенице да је Пекинг последњих година дестинација безмало целокупног иранског извоза нафте и један од кључних политичких заштитника.

Сав тај утицај, Кина је у 36 сати који су претходили примирју, искористила не би ли убедила власти у Техерану да пристану на прекид ватре.

Иако је Пакистан, пре свих фелдмаршал Асим Мунир, поднео највећи терет током преговарачког процеса, улога кинеске дипломатије у последњим сатима била је од кључне важности за постизање мира, макар и привремен.

Споразум о прекиду ватре уследио је недуго пошто је Кина у Савету безбедности Уједињених нација уложила вето на предлог резолуције којом би, суштински, била омогућена употреба силе за отварање Ормуског мореуза, али и прилично јасно упозорила Техеран да је дошло време за деескалацију сукоба.

Свега неколико дана пред гласање у УН, кинески министар спољних послова састао се у Пекингу са пакистанском делегацијом, која је претходно угостила дипломате из Турске, Саудијске Арабије и Египта.

Кинески кредити су једна од кључних тачака које повезују интересе Ирана и Пакистана, пошто Пекинг већ годинама спречава колапс економија ове две државе, при чему скоро целокупан извоз енергената из Ирана завршава на кинеском тржишту.

Кина је, од почетка рата, била прилично резервисана према иранском случају, па је, рецимо, послала ниже рангираног представника министарства спољних послова да иранском амбасадору изрази саучешће после убиства врховног лидера, Алија Хамнеија, док је, истовремено, упозоравала Техеран да буде веома обазрив када су у питању интереси осталих држава Персијског залива.

Пре скоро три године, Кина је, на свеопште изненађење, успела да наговори Техеран и Ријад да поново успоставе дипломатске односе, што је Пекинг избацило на главну позорницу светске дипломатије. На листи мање успешних акција кинеске дипломатије су, свакако, покушаји да се заустави рат између Украјине и Русије, те предлог за решење сукоба у Појасу Газе.