Јужнокорејске безбедносне муке – како Трампови постулати у вези са америчким интересима узнемиравају Сеул

Републици Кореји предстоје председнички избори, заказани за 3. јун, који су последица неуставног покушаја смењеног лидера државе Јун Сук Јола да суспендује парламент и сво политичко деловање партија и који би требало да допринесу политичкој стабилизацији земље.

Већ сада је извесно да ће се, од момента када се после тих избора конституише нова влада, Сеул наћи под притиском Вашингтона да се поново укључи у геостратешке активности САД широм света – вероватно снабдевањем војске САД – посредно и Украјине – муницијом и даљим опремањем европских чланица НАТО-а тенковима, хаубицама, вишецевним бацачима ракета, те другим наоружањем. Такође, очекује се да ће Вашингтон од ње тражити и да повећа финансијска издвајања за нове набавке оружја и муниције за потребе сопствене армије.

Јужнокорејски медији ових дана нарочито пишу о, за њих, застрашујућој могућности да би влада новог америчког председника Доналда Трампа, вођена искључиво својим, како се наводи, себичним интересима, у склопу парадигме "прво Америка", могла да се определи да занемари одбрану њихове земље од северног суседа и посвети се искључиво парирању Кини, које је за Вашингтон већи приоритет.

Конкретно, реч је проблему такозване "стратешке флексибилности" америчких снага у Јужној Кореји, односно, жељи Вашингтона да своје трупе стациониране у тој земљи користи за одвраћање НР Кине и, могуће, чак за учешће у евентуалном рату за Тајван.

Да ли америчка флексибилност за Југ представља окоштавање

Стратешка флексибилност подразумева формирање јединица чија би сврха била и интервенција ван Јужне Кореје и пребацивање дела америчких снага у друге државе и регије. Све то практично значи да би одбрана јужне половине Корејског полуострва у већој мери била препуштена домаћој војсци, што јесте добитак у смислу суверенитета, али би представљало ограничење ширине деловања снага на њеној територији и слабљење укупних капацитета за одбрану земље.

Сама идеја о стратешкој флексибилности, наравно, није нова и корејски новинари наводе комунике који су 2006. године објавили тадашњи министри иностраних послова Кондолиза Рајс и Бан Ки Мун, у којем стоји да Република Кореја у потпуности разуме потребу за стратешком флексибилношћу америчке војске на њеној територији, док САД прихватају да Република Кореја неће учествовати у регионалном конфликту у североисточној Азији уколико до њега дође приликом реализације те стратешке флексибилности.

У то време, међутим, "стратешка флексибилност" се, пре свега, односила на трансфер америчких војника из Јужне Кореје у Ирак и Авганистан, односно, борбу против устаника и терористичких група у тим земљама.

Као конкретан пример скорашњег пребацивања америчких снага са Корејског полуострва у друге делове света, међутим, јужнокорејски медији сада наводе привремени трансфер батерије противракетног и противавионског система "патриот" на Блиски исток, због претње по америчке базе и Израел која долази из Ирана и Јемена.

Управо су ангажовање Американаца на Блиском истоку и њихове огромне испоруке оружја Украјини оно што краткорочно и средњерочно брине војни и политички врх у Јужној Кореји, док су америчке амбиције за војно зауздавање Кине у циљу одржавања сопствене хегемоније у индопацифичком региону за њих потенцијално дугорочан и још дубљи проблем.

Наравно, америчке бирократе и тинк тенк аналитичари – јужнокорејски лист Кореа хералд, рецимо,  цитира Бруса Бенета из Ранд корпорације, која је блиска влади у Вашингтону и Пентагону – брзи су да нагласе како је обуздавање кретања кинеских снага и парирање Народноослободилачкој армији Кине уопште у интересу самог Сеула јер Кина "жели да доминира целим регионом", укључујући ту и Јужну Кореју.

Муке са савезницима

Још једна брига за будућу владу у Сеулу је и то да би Трамп могао да, поново, гласно затражи да она више финансијски допринесе покривању трошкова стационирања америчких трупа, као и да уопште повећа свој војни буџет.

Заправо, та забринутост је због искустава из доба првог Трамповог мандата постојала још пре председничких избора у САД, па је сходно томе Сеул још прошлог новембра са одлазећом Бајденовом администрацијом, лукаво и унапред, постигао договор о финансирању америчких трупа у периоду од 2026. до 2030. и тако избегао потребу да преговара са агресивнијим Трампом.

Међутим, да страховања о притисцима у вези новца имају основа потврдио је и Бенет, који је јужнокорејским новинарима изјавио да би Трамп могао да од владе у Сеулу тражи да повећа издвајања за армију како би кроз набавке савременог наоружања и раст резерви муниције могла да пружи већу слободу америчкој војсци – стационираној на својој територији – да делује ван Корејског полуострва.

У Јужној Кореји се налази 28.500 америчких војника, а војнополитички аналитичари у тој далекоисточној земљи поред проблема стратешке флексибилности и чињенице да се здружене америчко-јужнокорејске јединице налазе искључиво под америчком командом, разлоге за бригу налазе и у могућности да би САД под Трампом могле да склопе сепаратни безбедносни споразум са Северном Корејом који би погодовао Вашингтону, али њихову земљу суштински оставио на цедилу.

Анксиозност потиче из тога што је Трамп за време свог првог мандата чак три пута преговорао са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном, без учешћа представника Јужне Кореје. По том по Сеул неповољном сценарију, Трамп би могао да пристане да уклони економске санкције против Пјонгјанга и призна Северној Кореји право да поседује нуклеарно оружје у замену за одустајање од даљег развоја интерконтиненталних ракета које досежу територију САД и од инсталирања балистичких пројектила са нуклеарним главама у подморнице.

Тешки задаци за нову владу

Влада смењеног јужнокорејског председника Јун Сок Јола била је вољна не само да настави са чвршћим повезивањем са НАТО пактом, за који Вашингтон последњих година тражи активну улогу у војном опкољавању Кине у Азији, већ и да отворено подржи америчку политику према Тајвану, од чега су се претходни административни ешелони у Сеулу уздржавали.

Нова влада у Сеулу имаће тежак задатак да се суочи са чињеницом да је Северна Кореја, кроз обнављање и јачање војнополитичког савеза са Русијом, чини се, стекла стручна знања и технолошку добит у области ваздухопловства и противваздушне одбране, изградње подморница и балистичких ракета способних да носе нуклеарне бојеве главе.

Она ће вероватно, да би очувала добре економске односе са Пекингом, бар донекле морати и да одоли притисцима Вашингтона да се директно и материјално, или индиректно, кроз већа улагања у сопствену војску и ослобађање америчких јединица за деловање ван Јужне Кореје, укључи у подршку Вашингтону у формирању војног обруча око обала Кине и јачању де факто независности Тајвана.