Трамп узнемирио Јужну Кореју – хоће ли Северној Кореји признати статус нуклеарне силе

Мада се то чини простом констатацијом чињенице да Демократска Народна Република Кореја (ДНРК) поседује нуклеарне бојеве главе и ракете које их могу понети, та Трампова примедба на Корејском полуострву има тежину која добрано превазилази обичну констатацију.

Ово зато што је управо један од најважних захтева комунистичке владе у Пјонгјангу протеклих година било то да јој буде формално признат статус нуклеарне силе.

То признање је битно јер значи не само равноправнији положај у преговорима са Вашингтоном и другим силама, већ, много важније, подразумева и њихово одустајање од настојања да присиле Северну Кореју да се одрекне свог нуклеарног арсенала.

Признање статуса нуклеарне силе, потенцијално, у будућности може да значи и укидање међународних санкција које су против ње уведене управо због развоја термонуклеарних бомби и ракетног наоружања.

Неформална изјава која има тежину?

Одговарајући на питање новинара у Белој кући о могућим спољним претњама Сједињеним Државама непосредно након инаугурације, Трамп се присетио свог првог мандата и преговора са севернокорејским председником, те рекао да има пуно претњи, али да су односи са Северном Корејом испали добро, да се спријатељио са њеним лидером Ким Џонг Уном и да су се један другоме допали.

"Мислили су да је то огромна претња. Он је сада нуклеарна сила. Али, успели смо да се сложимо. Мислим да ће му бити драго што сам се вратио," изјавио је Трамп.

Те речи делују релативно неформално, али у Јужној Кореји их многи аналитичари ипак доживљавају као искрени израз онога што Трамп мисли, те их повезују са недавном писаном изјавом Пита Хегсета, којег је Трамп предложио за министра одбране, поднетом Конгресу, у којој је и он Северну Кореју назвао нуклеарном силом.

Став владе у Сеулу је да Северна Кореја, упркос томе што поседује нуклеарно оружје, никада не сме и не треба да буде призната за нуклеарну силу.

Њени званичници истичу да Споразум о неширењу нуклеарног оружја признаје само пет земаља као "државе са нуклеарним оружјем": САД, Русију, Велику Британију, Француску и Кину. 

И док су на питања домаћих новинара представници јужнокорејског министарстава одбране и спољних послова одреаговали на Хегсетово писање и одбацили га, лист Кореа хералд примећује да су владини званичници према Трамповој изјави заузели опрезнији и блажи став, као и да они настоје да умање њен значај, тврдећи да Трамповим речима не треба дати превише важности јер оне, могуће, не представљају званичну позицију његове нове владе, већ необавезну изјаву дату у опуштеном стању одмах након инаугурације.

У јужнокорејским медијима може се видети и мишљење да је природно да Трамп користи за Северну Кореју израз "нуклеарна сила" у војном контексту, односно, у контексту потребе да се формулише одбрана у односу на претњу коју представљају њени војни потенцијали, те да у тај његов израз не треба учитавати политичко значење.

Страх који не јењава

Ипак, јужнокорејски новинари не могу да у потпуности обуздају страх да би Трамп, који чини се осећа извесну блискост према севернокорејском лидеру, могао да заиста формално призна ДНРК као државу са нуклеарним оружјем како би заузврат добио обећање да ће Пјонгјанг одустати од даљег рада на усавршавању интерконтиненталних ракета које могу да досегну територију САД или од смештања нуклеарних пројектила на подморнице (које је теже открити од копнених лансера и које могу да приђу близу северноамеричком континенту).

Такав уступак владе у Пјонгјангу би у безбедносном смислу одговарао Вашингтону и био би нешто што би Трамп могао да назове успехом и искористи за сопствену политичку рекламу унутар САД, али је нешто што би Сеул оставило незаштићеним и политички изолованим.

Трамп се током свог првог мандата срео са лидером Северне Кореје Ким Џонг Уном чак три пута: у Сингапору 2018, Ханоју 2019. и касније исте године у демилитаризованој зони на граници између Северне и Јужне Кореје - историјски догађаји које су светски медији "гладно" испратили, али који нису довели до конкретног споразума.

Јужнокорејски представници били су изостављени из тих разговора, што је управо било у складу са жељама државног руководства у Пјонгјангу, које је дуго заговарало тезу да је влада у Сеулу пијун Вашингтона који се ни за шта не пита, те да су за смиривање ситуације и постизање трајног мира на Корејском полуострву релевантни само директни преговори Пјонгјанга и Вашингтона.

Зато су стрепње политичког врха у Сеулу поводом поновног ступања Трампа на кормило државе сасвим разумљиве.