Око: Седам дана хаоса у Француској – бес оних које систем не чује запалио је Париз

Побуна тинејџера афричког порекла запалила је Париз. Бес оних које систем не чује – тако би се, у најкраћем, могло описати седам дана хаоса на улицама француских градова, после убиства младића којег је упуцао саобраћајни полицајац.

Ухапшено је на хиљаде тинејџера, повређено на десетине полицајаца, опљачкано је више од десет тржних центара, нападнуто готово сто градских управа, а неке су и спаљене.

Новинарка Ана Оташевић, дугогодишња дописница српских медија из Париза, каже да је ово ситуација која до сада није виђена, јер током претходних протеста сличног типа, 2005. године, није тако јасно нападнута Република са својим обележјима и представницима.

Оташевићева истиче да је председник Француске Емануел Макрон данас окупио градоначелнике градова широм Француске како би послао поруку мира и дао подршку онима који су највише били на удару – институцијама.

"Више од двеста општина је било нападнуто, некада директно и градоначелници", напомиње Оташевићева и истиче да је Макрон рекао да је опрезан, јер се ситуација није до краја смирила, али да су процене ипак да је најжешћи удар прошао.

"Проблем није нов, расизам је дубоко укорењен"

Сматра да Макрон нема одговор на проблем са којим је Француска деценијама суочена и који нису успеле да реше ни претходне владе.

"Ово није нов проблем. Ниједна влада пре, ниједан председник пре није имао решење за ову ситуацију. Могли су само да доносе мере које ће изаћи у сусрет, али се сада показало да упркос напорима Француске, који нису били мали, да се суочи са овим проблемима, то није довољно, показало се да је касно и да не улази дубоко у саму срж проблема. Сама срж проблема је дискриминација, дубоко укорењен расизам који често није видљив", објашњава Оташевићева.

Криза Републике и тамна колонијална прошлост

Историчар Вељко Станић, докторанд на Универзитету Сорбона, истиче да је тренутна ситуација у правом смислу криза Републике, што је, како каже, света реч у француској модерној историји.

"Када имате овакав интензитет насиља, нападе на школе и на библиотеке, видите дубоко осећање неприпадања и искључености. Оно је утолико поражавајуће, што открива једну врсту песимизма који карактерише француско друштво уназад неколико деценија и не односи се само на становништво које би у етничком пореклу било другачије, него се односи и на традиционално бело становништво Француске", истиче Станић.

Признаје да тренутно на протестима нема белог становништва, али истиче да је тако у овој епизоди, али да су протести, шире гледано, део једне веће кризе – кризе поверења у институције Републике.

"Историјски гледано, Француска је земља која има колонијалистичку прошлост, има своје тамне странице. Сам Емануел Макрон је рекао да је колонијализација Алжира злочин против човечанства. Имали сте велике полемике у науци још осамдесетих и деведесетих година да ли је заправо Француска била колевка фашизма", напомиње Станић.

Истиче да је ствар врло сложена и да се Француска често доживљава као земља левице, али да унутар ње постоје проблеми које нису у стању да реше данашње институције Републике, које су, како каже, више технократског карактера, лишене изворних републиканских идеја и надахнућа.

"Игра мачке и миша између полиције и младих"

Ана Оташевић каже да су људи афричког порекла Французи као и сви други, а да их издваја само боја коже, због које трпе дискриминацију.

"Та популација се много чешће суочава са полицијским контролама, са разним врстама малтретирања, са једном врстом дискриминације која је типична за однос са полицијом. Овакве реакције и изливи су само наставак нечега што се стално дешава у француским предграђима, само сада видимо под рефлекторима који су светски. То је та игра мачке и миша између полиције и младих који се свакодневно и већ годинама сукобљавају", објашњава Оташевићева.

Истиче да у оваквим ситуацијама, када се деси убиство и покушај заташкавања, само постане јасно оно што се стално дешава.

"Изгубљен тренутак за интеграцију"

Наглашава да становници предграђа великих градова имају осећај несигурности и осећај да их полиција не штити, већ да је претња.

Оташевићева истиче и да Француска већ годинама покушава да се бори са социјалним проблемима и годинама ради на томе да се социјална слика промени, али сматра да је у новијој историји изгубила важан тренутак када је могло да дође до промене и интеграције.

"Државни расизам уместо социјалне државе"

Новинар Ивица Младеновић, уредник српског издања Монд дипломатика, каже да је устанак у Француској насилна артикулација социјалне фрустрације која пре свега постоји међу младим Французима магрепског или северноафричког порекла због системске дискриминације коју француска држава у континуитету врши према њима.

"Другим речима, узрок проблема је оно што неки социолози називају државним расизмом. Ради се о младим људима који су рођени у Француској у породицама које је логика капитала, односно потреба тржишта за неквалификованом и јефтином радном снагом довела из Алжира, Туниса или Марока и који имају кризу идентитета, јер се не осећају потпуно ни као Алжирци, Тунишани или Мароканци, али ни као Французи, иако су ту рођени", објашњава Младеновић.

"Бег младих у исламизам, џамија једино место где се осећају прихваћено"

Истиче да се не осећају тако, јер живе у неквалитетним зградама на периферији великих градова и због свог изгледа, начина говора и недостатка образовања не могу да дођу до добрих послова, па су суштински изопштени из друштва.

"Њихове стратегије преживљавања се своде углавном на мануелне послове и ситни криминал. Са једне стране, француска социјална држава је потпуно заказала у друштвеној интеграцији тих људи, а са друге стране покушава то повлачење да компензује јачањем државне репресије међу њима", каже Младеновић.

Напомиње да један од израза кризе идентитета и осећаја неправде јесте бег у исламизам или политички ислам, јер је џамија једино место, односно социјална институција, у којој се осећају прихваћено, па постају лака мета радикализованих елемената у исламу.

"Самоубиствен потез француских елита – црвена предграђа претворена у зелена"

Писац Слободан Деспот, који живи на релацији Швајцарска–Француска, истиче да се круг већински муслиманских предграђа око свих великих француских градова формирао почетком седамдесетих година, када је француска влада допустила окупљање породица северноафричких радника.

"Сваки од њих који је радио у француским фабрикама могао је да доведе своју породицу. Тада су се створила компактна арапска друштва унутар Француске. То је веома подао и веома самоубиствен потез француских елита. Циљ тог масовног увоза арапског становништва јесте био да се сломи такозвани обруч црвених предграђа, односно пролетерских предграђа, која су била синдикално организована и која су гласала за Комунистичку партију", објашњава Деспот.

Истиче да је за последњих тридесет година нестало Комунистичке партије, синдиката и заштите рада, али да је цена то што су се "црвена предграђа" претворила у "зелена".

Преливање нереда на Белгију (не)вероватно

Деспот сматра да је велика вероватноћа да ће бити преливања немира на Белгију, јер је слично порекло емигрантских етничких група.

"У Швајцарској су били нереди у Лозани и то се дешава. Тамо јесте велика стопа имиграције и јесте Швајцарска земља са највећим бројем странаца у Европи, али те етничке групе које су доминантне у Француској, нису доминантне у Швајцарској", наглашава Деспот.

Целу емисију "Око" у којој су говорили Ана Оташевић, Вељко Станић, Ивица Младеновић и Слободан Деспот погледајте у видео-снимку на почетку текста.