Таласање у Тојоти – нечувена дрскост америчких деоничара или потребне промене

Сукоб култура није просто академски концепт – он је нешто што се може десити и у пословању и свакодневном раду у компанијама, које би, тобоже, требало да се руководе истим, капиталистичким принципима без обзира на то где се налазе. Бар тако неки верују.

У Јапану ових дана једна од највећих вести је покушај мањинских америчких деоничара "Тојоте" да омету именовање њеног бившег генералног директора и унука оснивача те дивовске компаније Акије Тојоде за шефа управног одбора.

Шездесетседмогодишњи Тојода је управо уступио функцију генералног директора тринаест година млађем инжењеру Kођи Сатоу, који је поред надгледања производње и продаје "лексуса" био задужен и уопште за питања везана за конкретно функционисање компаније и брендирање.

Наиме, након тринаестогодишње службе Тојода се повукао из управљања пословањем на крају прошле фискалне године и од 1. априла заузео место директора Управног одбора компаније, који се бави надзором пословне политике, расподеле прихода и оценама рада генералног директора и других виших руководилаца. Његово именовање требало би да потврди скупштина акционара, која ће се одржати средином овог месеца.

Амерички уплив

Ту у причу улазе поменути амерички деоничари, два пензиона фонда, који су захтевали да компанија објави извештаје о свом пословању ради веће транспарентности и изнели у јавност то да су гласали против Тојодиног именовања. Они су тиме у сусрет предстојећој скупштини акционара практично покренули интересовање медија за "Тојоту" и позвали друге њене акционаре да размисле о томе да легендарном руководиоцу не дозволе да заузме функцију директора Управног одбора.

Ово пре свега стога што је он био тај који је годинама заговарао потребу да компанија настави рад на више форми погона, укључујући ту и мотор који ради искључиво на сагоревање водоника и погон са горивном ћелијом, што је успорило преоријентисање компаније на возила са чисто електричним погоном.

Интересантно, један од америчких пензионих фондова "Kал Перс", тврде јапански медији, руководи се не само жељом за профитом већ и снажним назорима везаним за екологију, што га наводи да се страсно залаже за производњу електричних возила. То је управо тип аутомобила у који је "Тојота" последњих деценија најмање улагала, будући да је поседовала широк спектар успешних еколошких хибрида, који комбинују електрични погон са класичним мотором на фосилна горива, као што је модел "пријус", као и стога што је сам Тојода био снажан заговорник тезе да је примена водоника једино право еколошко решење, будући да експлоатација литијума, кобалта и производња електричних батерија представљају знатно оптерећење за животну средину.

Но, у Kини, Европи, па и САД, упркос тој мани, последњих година превагу су однела електрична возила, па фонд "Kал Перс", чини се, тражи да "Тојота", која касни за другим такмацима када је у питању производња те врсте аутомобила заиста изврши заокрет који је пре неколико месеци пред објаву повлачења из активног управљања најавио Тојода када је рекао да ће она уложити десетине милијарди долара у развој и производњу електричних возила.

Американце, наиме, брине то да ће он преко новог генералног директора Сатоа и даље имати велики утицај на руковођење компанијом, те да ће упркос обећањима о престројавању на електрична возила компанија наставити са пословањем какво је у прошлости фаворизовао Акио Тојода. За њих проблем представља и приступ детаљима пословања, односно, недовољна транспарентност.

Судар различитих корпоративних култура

Захтев америчких деоничара наилази на противречне реакције јапанске јавности, поготово што је њихов удео сићушан и износи мање од процента.

Има коментатора који истичу чињеницу да су деоничари власници компаније, који стога имају право да утичу на њену политику и развој.

Многи, међутим, сматрају да су амерички деоничари заинтересовани само за генерисање профита у што краћем року, те да не размишљају на дуге стазе. Није мали број Јапанаца који верују да би формулисање политике пословања и одлучивање о судбини Тојоде у потпуности требало да остане у домаћим рукама и због тога што, по њима, у фирмама нису битни само деоничари и њихове дивиденде већ и жеље и снови оснивача и радника, и због тога што "Тојота", као по приходима убедљиво највећа јапанска компанија, има посебан, симболичан статус у држави.

У томе је могуће видети сукоб култура поменут на почетку текста. С једне стране, ту су амерички прагматични приступ генерисању профита, који подразумева брзо отпуштање кадрова који се доживљавају као препрека остварењу тог циља, и идеологија друштвене одговорности економских субјеката, која се последњих година пројектује на еколошка питања и која је измешана с апсолутном увереношћу у исправност сопственог схватања (што овде практично значи веру у електрична возила).

С друге стране се налази јапанска култура пословања, која подразумева много веће поштовање за ауторитете, за оне који се сматрају заслужним за успехе у прошлости (под Тојодом компанија је претекла "Џенерал моторс" и заузела светски трон као највећи произвођач и продавац возила, а онда у више наврата и успешно одбила нападе групе "Фолксваген" на тај трон) и много већу опрезност и рефлективност у одлучивању, односно, дужи период за доношење значајних и крупних одлука, каква би, рецимо, била смена човека који је буквално уградио свој и живот своје породице у компанију.

Страни акционари против домаћих руководилаца

У позадини иступа храброг, а многи Јапанци би рекли дрског, иступа калифорнијског фонда којим се са функције директора Управног одбора жели одстранити легенда највећег светског произвођача аутомобила и јапанске ауто-индустрије, јесте и битка коју амерички деоничари последњих месеци уопште воде са руководствима јапанских компанија.

Међу страним, углавном северноамеричким, инвеститорима сада влада уверење да су деонице јапанских предузећа јефтине, те да ће оне у наредном периоду вероватно осетно расти, што их чини врло привлачним за поседовање. На раст интересовања пословних људи из САД за Јапан у великој мери утиче и економски притисак који владе западних земаља предвођене Вашингтоном врше против Пекинга, а који подразумева стратегију технолошког и трговинског раздвајања, у којој се против кинеских предузећа уводе санкције, царине и тарифе а западним фирмама и инвестиционим фондовима сугерише да не улажу у Kини, већ у Сједињеним Државама политички блиским земљама као што су Јапан и Република Kореја.

Међутим, јапанске компаније важе за конзервативне средине у којима су деоничари често домаће банке које имају вишедеценијске односе са оснивачима и управљачима фирми чије деонице поседују, због чега се уздржавају од активног утицања на пословање преко скупштина деоничара и управних одбора. И други јапански власници деоница склони су благом односу према руководству фирми често из поштовања за породице које су их основале и водиле деценијама и њихове раднике.

То, међутим, тврде страни улагачи, ствара учмалу атмосферу ћутања у којој деоничари који су унели свој капитал немају утицај на политику пословања, иако имају право одлучивања – то погодује прикривању лоших резултата компаније.

Отуд, питање односа деоничара и руководстава последњих неколико месеци је у жижи интересовања економиста у Јапану, од којих неки виде побољшање у рационалности и транспарентности пословања домаћих фирми као последицу приступа који су наметнули страни инвеститори својим инсистирањем на променама у смерницама рада и смени домаћих директора који се таквим променама опиру.

С тим у вези, мада многи обични Јапанци не могу да замисле компанију "Тојота" без истакнутог члана оснивачке породице на некој од највиших функција, један део медија у тој острвској земљи Акија Тојоду оптужује за самовољу, алудирајући да су позиви за спречавање његовог именовања за директора Управног одбора оправдани. Њему се, наиме, на терет ставља то што је своје повлачење са функције генералног директора и именовање Kођија Сатоа објавио преко компанијског гласила "Тојота тајмс" уместо на конференцији за штампу, где би био дужан и да одговори на бројна питања седме силе. Нека од тих питања би се, тврде они, несумњиво односила на то шта се десило са три заменика генералног директора, који су извесно време важили за фаворите за позицију која је припала Сатоу.

Односно, верују многи јапански новинари, Сато заиста јесте лични избор Тојоде. Зато, упркос томе што је он изјавио да ће његов наследник повести "Тојоту" у освајање технологије производње возила на чисто електрични погон како би се боље носила са прописима попут оних у ЕУ који ускоро више неће фаворизовати хибриде, постоји могућност да се компанија неће престројавати у складу с диктатима тржишта, већ да ће сенка Тојодине личне филозофије остати да виси над њеном будућношћу.