Оживљавање пацифичке нуклеарне голготе

У другој половини маја у јавност је процурила вест да је на састанку државног врха и безбедносних агенција одржаном 15. маја у Вашингтону разматрана могућност америчког повлачења из Споразума о општој забрани нуклеарних проба (ЦТБТ) из 1996.

Kао изговор за то, јављају амерички медији, наводе се потреба за развојем нових типова нуклеарног оружја и тешкоћа коју за такву модернизацију представља немогућност њиховог тестирања, те уверење америчког руководства да Русија и Kина, упркос споразуму, тајно спроводе пробе нуклеарног оружја мале снаге – дугогодишња оптужба која је поновљена у априлском извештају америчког Стејт департмента о томе које земље се у којој мери придржавају поменутог споразума постигнутог под окриљем Уједињених нација.

Мада, како пише Вашингтон пост, Бела кућа за сада није донела одлуку о повлачењу из споразума, и само помињање те могућности у азијско-пацифичком региону изазвало је велику забринутост јер би такав потез могао да подстакне и друге нуклеарне силе да обнове сопствене пробе и охрабри Северну Kореју у њеним настојањима да усаврши свој атомски арсенал, те тако покрене нову трку у нуклеарном наоружању налик оној у вишедеценијском Хладном рату.

Трусно нуклеарно подручје

Пацифик, односно, прецизније, Јапан је прво и једино место на Земаљској кугли на које су бачене нуклеарне бомбе са свесном намером да се уништи људски живот – чињеница која је позната и већини основаца широм света.

Данас је, међутим, далеко мање познато да су земље Пацифика велике жртве Хладног рата и трке у нуклеарном наоружању, односно, да су током пет деценија од 1946. до 1996, САД, Француска и Велика Британија у Тихом океану, укључујући ту и Аустралију, детонирале невероватан број од најмање 315 атомских и хидрогенских бомби, од који су неке биле више стотина пута јаче од оних којима су у августу 1945. разорени Хирошима и Нагасаки.

Наиме, након што су присилили Јапан на капитулацију, Американци, који су крајем рата запосели готово цео Пацифик, у њему су, између 1946. и 1962, обавили чак 105 атмосферских и подводних нуклеарних проба.

Први такви тестови после завршетка рата извршени су на атолу Бикини, коралном гребену у саставу Маршалских острва, у јулу 1946. У размаку од нешто више од три недеље, детониране су две нуклеарне бомбе – једна на малој надморској висини од 158 метара, а друга на дубини од 27 метара под површином воде, са циљем да се процени штета коју та врста оружја може да нанесе поморским флотама, због чега је у тим пробама коришћено 90 ислужених бродова из Другог светског рата накрцаних свињама и другим животињама.

То су биле фисионе направе чија је снага била еквивалентна енергији која се ослобађа експлозијом 22 килотона ТНТ-а, односно, бомбе које су по разорној моћи биле сличне оним које су сравниле злосретне јапанске градове Хирошиму и Нагасаки.

Ти први послератни тестови у Пацифику били су, може се рећи, логистички подухват епских размера јер је у њима учествовало више од 240 америчких пловила са 42.000 војника, инжењера и научника, који су се бавили инфраструктурним радовима, постављањем мета и уређаја, осматрањем и мерењима ефеката експлозије.

Већ следеће, 1947. године, Сједињене Америчке Државе су постигле споразум са Уједињеним нацијама којим им је на управу препуштено преко 2.000 микронезијских острва и огромна морска површина од готово осам милиона квадратних километара у Тихом океану.

То је Вашингтону омогућило да по сопственој вољи поступа са плавим пространством које је претходно било под јапанском окупацијом и које су америчке трупе заузеле током рата у свом тешком походу на север, који је почео 1942. са Гвадалканала, највећег из ланца Соломонских острва, недалеко од Папуе Нове Гвинеје и аустралијског континента.

Најснажнија бомба коју су САД икада тестирале у реалним условима, и прво хидрогенско оружје које је та држава испробала, снаге чак 15 мегатона, такође је изручена на Бикини, атол из ланца Ралик, чији су се малобројни становници пре присилног расељавања четрдесетих година прошлог века бавили риболовом, израдом кануа и земљорадњом.

Иначе, само тај живописни ланац атола окружених водама тиркизно-плаве и камено-зелене боје послужио је као апокалиптично поприште за чак 23 монструозне експлозије, које су од Пацифика, иначе познатог по бројним разорним земљотресима и вулканским ерупцијама, направиле и право нуклеарно трусно подручје.

Прве критике нуклеарних проба у Пацифику

Експлозија 1954. године, испоставило се, била је знатно јача него што су Американци очекивали, те је захватила два пута већи простор од оног предвиђеног за тај по човечанство мрачни експеримент далекосежних последица којим је у употребу уведена хидрогенска бомба – средство знатно веће разорне моћи од атомске.

Радијација је преплавила и острва која нису била евакуисана изложивши локално становништво вишедеценијским мукама. Такође, ударни талас је радиоактивном прашином засуо јапански рибарски брод Даиго Фукурју-мару (јапански: "Срећни змај бр. 5"), чији су морнари потом оболели од акутне радијационе болести, исказујући типичне симптоме као што су мучнина, крварење десних и драстично смањење броја белих крвних зрнаца.

Будући да је сећање на нуклеарно бомбардовање Хирошиме и Нагасакија и даље било врло свеже, тај инцидент изазвао је бурне реакције у Земљи излазећег сунца – из Јапана су тада потекле бројне инцијативе за забрану нуклеарних проба.

Такође, у земљи се јавио велики унутрашњи отпор према тада актуелном питању увођења нуклеарне технологије у производњу електричне енергије, а инцидент је дао и нови импулс протестима против колективног безбедносног споразума који је Токио две године раније потписао са Вашингтоном.

Судбина јапанских рибара пробудила је интерес медија, па је на површину испливала чињеница да је, могуће, чак стотињак рибарских бродова било озрачено приликом експлозије америчке хидрогенске бомбе. С тим се јавила и забринутост да би улов који је доспевао на трпезе у Јапану и другим државама на ободу Пацифика могао бити контаминиран због учесталих нуклеарних проба.

Страдање јапанских морнара тако је свратило пажњу не само домаће, већ и шире јавности у азијско-пацифичком региону, на последице проба по здравље људи и животну средину у областима Тихог океана која су се тада сматрала цивилизацијски и еколошки небитним с обзиром на своју велику удаљеност од континената и оскудну насељеност.

Нуклеарни императори

Потписивањем Споразума о делимичној забрани нуклеарних проба 1963, који се односио на детонације у ваздуху, престали су амерички тестови у Пацифику – та глобална суперсила наставила је са пробама на својој територији, углавном у пустињи у држави Невада, све до 1992, када их је у потпуности обуставила.

Међутим, док је фокус трке у нуклеарном наоружању током Хладног рата био на САД и Совјетском Савезу, старе западне колонијалне силе, Француска и Велика Британија, иако у политичком и војном опадању у односу на период пре Другог светског рата, чиниле су све што је било у њиховој моћи да кроз разарање и загађивање Пацифика, развију своју војну силу до мере која би им омогућила да наставе да буду важни светски играчи у надметању за доминацијом над трећим светом.

Рекордер у урнисању Пацифика, заправо, није САД, већ Француска, која је у својим рајским колонијама у Тихом океану, познатим под називом "Француска Полинезија", међу којима се као прави крунски дијаманти истичу Тахити и Бора Бора, спровела чак 193 атмосферске и подземне пробе, и то на атолима Муруроа и Фангатауфа.

Французи су радиоактивне честице уранијума и плутонијума, цезијума и стронцијума најпре "посејали" у Сахари. Међутим, за разлику од тих нуклеарних проба у Алжиру раних шездесетих, које су обустављене после неколико година јер је северноафричка колонија стекла независност, француско нуклеарно "орање" Тихог океана трајало је пуне три деценије и окончано је тек 1996, када је Париз потписао ЦТБТ, након пуно година медијског, политичког и економског притиска који је трпео у Пацифику услед деловања невладиних организација попут Гринписа и дипломатског ангажовања Новог Зеланда и Аустралије, који су око себе окупили и мале острвске државе јужног Пацифика које су директно биле изложене последицама француских проба.

По писању Паризијена, француске нуклеарне пробе у Тихом океану озрачиле су око 126.000 људи, француских војника и локалних становника. Проба у јулу 1974. године, на пример, засула је најнасељеније и међу туристима најпопуларније острво Француске Полинезије Тахити, удаљено око 1.250 км, радијацијом која је била 500 пута већа од дозвољене, док је кишница на острву Мангарева, неколико стотина километара удаљеном од епицентра прве експлозије француске нуклеарне бомбе у Пацифику 1966, садржала чак 11 милиона пута већ количину радиоактивних елемената него што је нормално.

Велика Британија је дала свој допринос токсичном нуклеарном миксу у Пацифику спровођењем девет атмосферских проба на острвима Гилберт (данашњи Kирибати) и острвима Елис (данашњи Тувалу). Војска Уједињеног Kраљевства током педесетих и раних шездесетих година детонирала је и 12 нуклеарних бомби у Аустралији, уз одобрење и сарадњу домаће владе, али без знања медија и становништва.

Од деведестих година на овамо, нуклеарне пробе у азијско-пацифичком региону вршила је само једна држава – Северна Kореја. Она је то учинила шест пута на својој територији, у подземном комплексу на североистоку земље, у периоду од 2006. до 2017.

Забринутост за будућност

С обзиром на то да су се кинеске нуклеарне пробе вршене у провинцији Синђијанг, према граници са Монголијом и бившим совјетским републикама у централној Азији, евентуални нови талас трке у нуклеарном наоружању би за азијско-пацифички регион, када су пробе у питању, вероватно значио интензивирање севернокорејског нуклеарног програма, а могуће и обнављање експерименталних активности западних нуклеарних сила.

Војно-политички, он би могао и да доведе до укључивања држава које се осећају угрожене напретком Пјонгјанга у развоју нуклеарних бомби, Јужне Kореје и Јапана, у мали клуб земаља које поседују то стравично наоружање.

За разлику од четрдесетих, педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када је у Пацифику извршено мноштво атмосферских и подводних проба, престанак важења међународног споразума о забрани нуклеарних тестова, у данашњим условима би значио обнављање подземних проба, које су мање штетне по животну средину и здравље људи.

Ипак, услед проблема глобалног загревања и климатских промена, еколошка свест медија, обичних грађана, па и политичара, данас је на осетно вишем нивоу него деведесетих година када су престале нуклеарне пробе у Тихом океану.

Отуд би притисак јавности на војне планере вероватно био већи него у прошлости, те земљотреси, клизање земљишта и урушавање морског дна, цунамији и мањи изливи радиоактивних аеросола које изазивају подземне пробе не би били толерисани колико пре, поготово с обзиром на то да сећање на нуклеарни инцидент у Фукушими још није избледело.

А то је само еколошки аспект проблема. С обзиром на сложеност и осетљивост безбедносне ситуације на Kорејском полуострву, на јачање кинеског економског и политичког утицаја на пацифичке острвске државе, те на сучељавање Пекинга и Вашингтона у Јужном кинеском мору и Тајванском мореузу, обустављање мораторијума на нуклеарне пробе у азијско-пацифичком региону би у војно-политичком, па сходно томе и у економском погледу, несумњиво довео до дубоке кризе и велике неизвесности.