Три деценије после напада сарином у токијском метроу, шта је било са сектом Аум Шинрикјо

Пре тридесет лета окончана је вишегодишња серија окрутних злочина у режији јапанског религиозног култа Аум Шинрикјо, у којој је укупно погинуло 29, а рањено око 6.300 особа.

Злодела те еклектичке хиндуистичко-будистичке секте са примесама хришћанске есхатологије и посебним занимањем за Нострадамусова пророчанства својом изопаченошћу, малициозношћу, дрскошћу, па и размерама, из корена су уздрмали Јапан, наметнувши се као антитеза свему чему су друштво и држава декларативно тежили: светском миру, друштвеној хармонији и просперитету.

Аум Шинрикјо не само што је у очајничком покушају да паралише државне органе и спречи деловање полиције која је кренула у његово разбијање побио 13 и повредио више од шест хиљада људи 20. марта 1995., већ је непуну годину дана раније коришћењем истог средства извршио смртоносни напад на судије и судске чиновнике у граду Мацумоту како би подрио процес који се водио против њега.

Лепеза монструозних злочина секте обухвата и бруталну ликвидацију целе породице адвоката Цуцумија Сакамота у Јокохами, који се усудио да заступа жртве њених превара, као и пребијање и тровање нервним гасом непослушних чланова, а у последњим данима постојања, и дрски покушај убиства гувернера Токија и шефа Јапанске полицијске агенције, пандана нашег Министарства унутрашњих послова.

Невероватно терористичко деловање тог култа почетком деведесетих чинило се неизбрисивом мрљом на образу државе која је у претходне четири деценије прокрчила трновити пут економске и технолошке славе и широм света постала синоним за квалитет и иновације, за сам напредак.

Била је то држава у којој се радило изузетно напорно, али и уживало у забави и новим технолошким плодовима. Онда је изникао Аум, као ружна глава отровнице коју је изнедрила бесомучна трка за успехом и богаћењем и бацио сенку на исправност перцепције о врлини читавог народа као добронамерног, озбиљног и пристојног.

Штавише, незамисливо расипање сарина у возовима на три линије токијске подземне железнице, као шокантни ударац који је уследио само пар месеци након катастрофалног земљотреса у Кобеу који је у трену прогутао животе више од шест хиљада људи, проузроковао је атмосферу колективног страха и зазирања од неизвесне будућности.

Искривљена визија бољитка

У визији вође Шоко Асахаре, који је проучавао бибилијску Књигу Откровења али и разне антисемитске списе, свету у којем живимо не само што предстоји смак у форми Армагедона, већ га он и завређује јер је пун прљавштине материјализма - њиме из сенке управљају злонамерни масони и Јевреји.

Упркос синкретичким излетима у западњачку религиозну мисао, основу његовог учења чинили су концепти индијске културе, попут карме, реинкарнације или просветљења. Он је зато тврдио да убрзање краја таквог света, укључујући ту и масовну елиминацију живих бића, која би значила њихово поновно рођење (реинкарнацију) у новом, чистом, бољем свету, заправо, представљало чин милосрђа.

Односно, како је временом расло трвење између његове групе и околине и продубљивала се његова лична нетрпељивост према друштву које га није прихватало, Асахара је развио и све ватреније заговарао концепт једне врсте алтруистичког убиства, односно, убиства као пречице ка спасењу, где би усмртити жива бића практично значило учинити им услугу.

Миленијумске покрете, како се стручно називају револуционарне религијске групе које прижељкују крај свега постојећег и увођење или изградњу потпуно новог поретка, одликује схватање да је свет у којем живимо суштински искварен - грешан, изопачен или прљав, и очекивање да ће он бити збрисан како би се отворио пут ка фундаментално бољем (моралнијем, праведнијем) свету сутрашњице.

Смак света, отуд, за њих је неопходан предуслов за морално и духовно усавршавање и напредак, односно, спасење и/или просветљење. Општи погром за њих, дакле, практично представља прочишћење - елиминацију свега што је недолично и неадекватно. Тако се долази до извитопереног и перверзног закључка да починити масакар или геноцид значи спасити човечанство, а разорити свет значи унапредити га.

Оружјем за масовно уништење до Армагедона

Многи религиозни покрети те врсте су релативно пасивни, у смислу да ишчекују долазак месије или настоје да у необичним догађајима у природи и људској заједници "прочитају" наговештаје или знаке коренитог преврата који долази и припреме се за њега (што може значити и колективно жртвовање, односно, масовна саумобиства). Аум Шинрикјо, међутим, специфичан је по томе што је активно узео на себе деструктивни задатак да сам изазове Армагедон и тако убрза процес обнове света.

Конкретно, он је то чинио тако што је радио на набавци и производњи оружја за масовно уништење. И то не само сарина, којим је извршен злочин у токијској подземној железници, већ и других бојних отрова, као што су фозген и ВX, али и биолошког оружја - заразних бацила ботулинума и антракса који луче отрове који делују на нервни систем људи.

Јапанском грађанству крв у жилама је заледило откриће да је након атака сарином на станице метроа које свакодневно користе радници владиних министарстава, судова и полиције, чланство секте покушало да распрши цијанид у гасном стању и на најпрометнијој градској железничкој станици Шинђуку, где, да је та завереничка акција успела, живот могло да изгуби неколико десетина хиљада људи.

Штавиште, секта је покушавала да дође у посед нуклеарног оружја. Јавност је дубоко узнемирило језиво сазнање да је један од вођа оружаног програма Аума у свом дневнику поставио питање "Колико кошта једна нуклеарна бојева глава?" и да руководство секте није просто маштало о нуклеарној бомби, већ и предузело конкретне мере у циљу њене набавке.

Наиме, њени припадници су се размилели Русијом почетком деведесетих у настојању да, у време друштвеног хаоса и огромног сиромашења након распада Совјетског савеза, подмите или идеолошки придобију тамошње официре како би се докопали жељеног оружја. Покушавали су и да добаве уранијум и проучавали технолошке процесе за његово обогаћивање. Неки од њих су се тамо обучавали и за руковање ватреним оружјем.

Од Токија, преко Владивостока и Москве до Београда

И уопште, организација је користила новац прикупљен и зарађен у домовини да прошири своје присуство у највећој словенској земљи и у њој откупи све што би јој на било који начин било од користи. Асахарини пулени не само што су у Русији јефтино снимали промотивни видео материјал, већ су били и закупили таласе радио Москве и преко њених предајника у Владивостоку емитовали програм за јапанску публику - пропагандни напор који их је коштао 700.000 америчких долара годишње.

Но, у потрази за моћним оружјем које би омогућило остварење Армагедона из гуруових фантазија о уништењу и потоњем обнављању света, следбеници његовог култа нису стали на постојећим формама, већ су пажњу усмерили и на до тада нереализоване идеје - Теслини написи о разорном оружју које би могло да проузрокује страшне земљотресе привукли су их у Београд, у његов музеј, у којем су покушали да нађу материјал који би их упутио како да конструишу такву направу.

Покушали су и да сами израде ласерско оружје - у ту сврху су упали у лабораторије познате електронске компаније "НЕЦ". Култисти су, заправо, како би набавили уређаје, алате, материјале и супстанце потребне за развој хемијског оружја и ласера, редовно проваљивали и у просторије других чувених јапанских предузећа из области електронике и хемијске и нафтне индустрије. Дешавало се и да буду ухваћени, али власти нису успеле да остваре увид у оно шта се тим пљачкама желело постићи.

Мржња искомплексиране нарцисоидне личности

У Ауму, као једну од важних вежби на путу ка духовном савршенству, практиковали су тзв. "клонирање гуруа", у којем су следбеници покушавали да до крајности усвоје и опонашају размишљање и степен просветљености свог вође. Сатима су седели, стотинама и хиљадама пута слушајући његове исте речи кроз слушалице, истовремено зурећи у његово лице на екранима.

Носили су специјалне шлемове који су, наводно, требали да им пренесу мождане таласе просветљеног гуруа. Фантазирали су како се утапају у њега, постају једно са њим и о том стању са одушевљењем говорили као коначном спасењу или стању потпуне заштићености и ушушканости, налик плоду у материци. Да би индуковали мистичне визије користили су дрогу попут ЛСД-а, мескалина и амфетамина, које су сами производили.

Као врховни командант који је усмеравао рад на набавци оружја за масовно уништење и особа која је издавала наређења за "милосрдна" убиства, односно, масакар у подземној железници који је требало да послужи као увертира за трећи светски рат и Армагедон, Асахара је, кажу психијатри, несумњиво уживао у осећају моћи - он је сам себи доделио положај врховног судије живота и смрти, а потврду за исправност тог благо речено дрског чина налазио је у беспоговорној оданости својих следбеника који су пристајали да за његову љубав почине и најтеже злочине.

Серијске и масовне убице, тврде стручњаци, када одузимају туђе животе не осећају само надмоћ, већ кроз злочин доживљавају узбуђење које чини да се поново осете живим у односу на летаргију, утученост и емотивну празнину којима су иначе опхрвани. Они међу њима који су у младости били вербално или физички злостављани сањају нарцисоидни сан о уништењу себи мрског света, који они, као посебно мудра, изабрана или у неком другом смислу повлашћена и вредна јединка, преживљавају и тако постају бесмртни.

За вођу култа смак света тако је смрт свих осим сопственог ја и себи потчињених, који су, психолошки гледано, продужетак или копија себе (буквално, "клонови"). Уништење света за уништитеља значи бесмртност, јер је он суштински једини битан субјект који остаје жив и тај који обнавља свет по сопственој вољи и назорима. Или, зашто не рећи - по свом обличју, јер он у својој (грандиозној, мегаломанској) машти јесте Бог.

Психолози основе те Асахарине чежње за уништењем света виде у његовој крхкој психи и траумама - у његовима неуспесима, фрустрацијама и компензаторним нарцисоидним фантазијама. Асахара, чије је право име Ћизуо Мацумото, од детињства је био готово потпуно слеп, због чега није могао да похађа редовну школу, већ је морао да иде у школу за децу са специјалним потребама.

По сопственим речима, није успео да оствари сан о упису на један од два најелитнија факултета (медицински или правни) Токијског универзитета, тада не само најпрестижнијег јапанског, већ и најбољег азијског универзитета. Касније, као вођа Аум Шинрикја, учествовао је на изборима за парламент, али ни на њима није успео да оствари своје велике амбиције - штавише, он и његова група били су исмевани због необичног приступа кампањи, у којем су сви волонтери носили маске са његовим ликом.

Ипак, до тада, вероватно највећи неуспех и понижење за њега су представљали хапшење и краће затварање због продаје лажних лекова. Наиме, млади Мацумото као и многи други слепи и слабовиди у Јапану, најпре је почео да ради као масер и акупунктуриста, да би онда отворио апотеку која се специјализује за традиционалну кинеску медицину, када се и огрешио о закон.

Мождана магла

Асахарини несрећни комплекси и мегаломанске маштарије о уништењу света у којем он игра улогу Бога који суди човечанству, преточени у конкретно злочиначко деловање, из темеља су потресли јапанско друштво.

Након изненадног удара на невине путнике токијске подземне железнице до коначног разбијања групе почетком маја 1995. јапанско друштво је било у стању дубоког, паралишућег шока. Када је прво запрепашћење мало спласло и лавине осуда делимично утихнуле, те разне јавне личности и интелектуалци повратили присебност, почело је широко, свестрано самопреиспитивање у којем су предњачили социолози и стручњаци за безбедност.

Јер, Аум Шинрикјо није била мала терористичка група од пар десетина људи какву су умеле да изроде екстремне левичарске организације шездесетих и седамдесетих година, већ разграната организација која је имала до десет хиљада чланова у самој земљи и још неколико стотина (можда и хиљада) присталица у иностранству, највише у Русији.

Развиле су се дебате о томе шта је те људе навело на слепу верност очигледно параноидном вођи који је искушеницима наметао груб режим живљења и деловања у којем се захтевала апсолутна подређеност а сумња и непослушност плаћали животом, на то да (под изговором обуке) пристану на психо-физичко изнуривање и испирање мозга. И, коначно, шта их је подстакло да постану окорели злочинци и прихвате гнусне задатке као што су пребијања и тровања на смрт.

Као о узроцима, говорило се о слабо прикривеној атмосфери насиља у друштву, о вршњачком малтретирању и престрогом режиму дисциплине и учења у редовним и допунским школама, те исцрпљујућем хроничном прековременом раду у фирмама, који су довели до појаве феномена самоизолације деце и младих, који одбијају да похађају школу и траже запослење јер се осећају несигурни и неспособни за живот који прописује друштво. Они су, тврдило се, тражили заштиту, некога на кога ће се угледати, колектив који би их прихватио и пружио им алтернативни животни пут.

Расправљало се и о отуђењу услед урбанизације и распада традиционалне породице, о бесмислу који осећају млади, који, за разлику од старијих, који су били жедни материјалних успеха због осећаја ускраћености услед немаштине током и након рата, нису лишени материјалних погодности али се муче да пронађу себе и смисао у материјализму и ужлебљеном каријерном путу, који ломи здравље и жељу за животом бесконачним, пренапорним и монотоним радом.

За пуно коментатора, али и обичних грађана, изненађење је нарочито било то што је међу припадницима култа и починиоцима злочина било неколико високо стручно образованих људи - лекара и хемичара, за које се веровало да, као људи од науке, не би требало да буду подложни "празноверју" и психолошкој манипулацији.

Они су, међутим, касније посведочили да су Асахариној секти приступили управо стога што су сматрали да им бављење науком не може пружити одговоре на питању о животу после смрти или им задовољити жеђ за духовним напредовањем. Неки од њих чак су се надали да могу стећи натприродне моћи, попут левитације или телекинезе, за које су у хиндуистичкој и будистичкој езотеричној традицији верује да су својствени просветљеним адептима.

Свеже сећање упркос прохујалим деценијама

И сада тридесет година након разбијања групе и хапшења њених чланова, те седам лета након погубљења руководства на челу са Асахаром, Полицијска агенција и даље преко медија и свог званичног сајта наставља да опомиње јавност на опасност од Аум Шинрикја.

По људима у плавом, та злочиначка организација огдговорна за линчовања и тероризам, наставља да живи кроз две религијске групе: "Алеф" и "Круг светлости", од којих прва, која броји више од хиљаду чланова, нескривено наставља с оданошћу лику и делу поремећеног гуруа, док друга знатно мања, наводно, прикривено наставља да гаји веру у његову безгрешност.

Обе, кажу, настоје да привуку интересовање коришћењем личних веза, писаног материјала и друштвених мрежа, те одржавањем часова јоге и предавања о будизму, при чему крију свој идентитет све док не стекну поверење учесника, када им се коначно представљају и позивају их у чланство, објашњавајући им да су сви злочини за које су терећени слабовиди гуру и његова ратоборна група злонамерна намештаљка власти.

Сучељавање са, на моменте се чини, надреалим злочинима Аум Шинрикја било је разорно, трауматско искуство, чије се последице осећају и данас - у неповерењу грађана према религиозним групама уопште, у стиду који они међу њима који верују осећају у вези својих погледа на свет, али и сталној приправности и будности органа реда и становништва када је у питању јавна безбедности. Такође, и даље се врше бројна истраживања и пишу књиге о феноменима "испирања мозга" и "контроле ума".

Случај Аум Шинрикја разоткрио је мрачну подземну струју агресије и разуларености у друштву која је текла испод углађене површине учтивости и мирољубивости, пламен мржње за преовлађујуће вредности који је годинама тињао, тихо се хранећи незадовољством, да би се онда нагло разбуктао. Он је оголио проблеме менталног здравља и културе поводљивости, беспоговорног слеђења и незамерања лидерима, али и питања смисла и одсуства конструктивних идеја водиља међу младима.