Европски плес на врху игле

Иницијатор дипломатског мини-самита била је америчка страна. "Кери је дошао у Беч да би обзнанио шта он и америчка администрација мисле о дипломатско-ратном чвору у Сирији – гледано на тај начин, успех састанка је потпун", с мрвицом ироније коментарише аустријски конзервативни дневник Пресе.

Хаос на терену је вероватна последица концептуалног хаоса на дипломатском столу, сматра тај лист.

Руска стратегија у Сирији је јасна – Асад остаје, за сада. Америчка стратегија напротив није. Вашингтон је усвојио шатирану етичку скалу по којој размешта наоружане исламистичке групације, с једне стране ради на демисији диктатора Асада, с друге се боји политичког вакуума после његовог пада, да не би још један либијски сценарио тражио дозволу за слетање!

Слична матрица влада и код остала два учесника бечког сусрета. Саудијска Арабија има јасну представу шта хоће: Асадов одлазак, плус ирански дипломатски пораз, тотални, ако је икако могуће.

Турска, с друге стране, не. Осим што очекује од света да сиријске Курде третира онако како Турска третира своје, Анкара би успут отерала Асада, иако можда не одмах, понизила Иран, казнила Европу за развучене преговоре о чланству у ЕУ, морално тријумфовала након свих ратних пораза у 19. и 20. веку... Укратко, Турска је стигла у Беч са најдужом шопинг листом.

Добра је мало, и оно добија форму углавном из угла аустријског министра спољних послова Себастијана Курца, који се нада да би и друга рунда дипломатских разговора о Сирији идућег петка била одржана код њега.

Али, хоће ли "голубови мира", како коментатор аустријског листа Кристијан Улч назива министре Америке, Русије, Саудијска Арабије и Турске, још једном овог месеца "пролепршати" кроз бечки Хотел "Империјал", или одлетети даље, за сада је отворено.

Столица за Федерику, брзо!

Лоша ствар за Европу је третман заједничке европске министарке за спољне послове Федерике Могерини. Чак и ако уочи сусрета у Бечу нико од медија није тачно знао које су идеје на столу, сви су знали да Могеринијева није позвана, и да је тек "уз велики притисак и труд у последњи тренутак успела да се убаци у салу".

Свакако да је то понижење за Европску унију. Али, оно је релативно јер се "понижење" полако претвара у главни појам актуелног дипломатског статуса, у компензацијску стратегију којом велики светски играчи држе под контролом властите ратничке рефлексе.

Америка је понижена, јер је евидентно да је изгубила способност ефикасног реаговања на кризе; Русија, јер је већ другу годину под морално сумњивим санкцијама; ЕУ, јер је талац тврдоглавости немачке канцеларке Меркел; Меркелова, јер је све јасније да је летос донела не лошу, већ катастрофалну одлуку.

Понижене су арапске земље, јер ниједној не успева мирна смена власти; понижене балканске земље, јер их је велика мука натерала да варају и подмећу једни другима, а сви около мисле да би то оне ионако радиле.

Мерено аршинима могућег и реалистичног, Могеринијева је направила најбоље што је могла, прогутала и европско и лично понижење и угурала се у друштво оних од чијих ће одлука у перспективи зависити у којем броју и којим темпом ће избеглице ове зиме пролазити балканском рутом.

Ако се у идућем термину дипломатској групи придруже још Иран и Египат, како су тражили Руси, и Уједињени Aрапски Eмирати, како је тражила друга страна, ако нико не избаци столицу Могеринијевој, Европа би могла да добије трачак наде како се рађају контуре ефикасне дипломатске иницијативе за заустављање егзодуса с Блиског истока.

Шеснаест тачака за миран сан

Пре месец дана, Унија није позвала Србију и Македонију на конференцију на којој се разговарало о избегличкој кризи. Брисел се држао форме, што значи да тада, и поред свих добрих разлога за супротно, још није схватао озбиљност ситуације.

Сада се та грешка исправља, иако у организационо нешто ужем формату. Брисел је већ довољно очајан да Европу схвати као функционалну и органску, а не више формално-правну целину.

Али неки делови плана који председник Европске комисије Јункер нуди региону су, без обзира на то да ли је реч о земљама чланицама Уније или још не, балкански хорор – оне би, практично, постале имиграционе земље, онако као Сједињене Државе у 19. веку.

Како Балкан не поседује ресурсе за тај степен и размере друштвене интеграције, евидентно је да Јункерова намера није да решава европски проблем, већ да чува образ канцеларке Меркел. Тиме што ће Балкан као један велики уједињени "зид" зауставити мигрантски талас, Немачка неће морати да подиже зидове на својим границама, а њена канцеларка неће морати да признаје грешку.

За Хрватску то можда и није тако страшно, она је навикла да буде "зид" посебног типа, antemurale christianitatis (предзид хришћанства), али за остале у региону је тај проспект неприхватљив.

Бојим се да је овај талас немогуће зауставити, тврди Меркелова сваком приликом кад се нађе у јавности. "Не боји се Меркелова да је то немогуће. Она се боји како ће у медијима изгледати слике на којима европске полиције доказују да је то могуће", писао је недавно коментатор аустријског дневника Пресе Кристијан Ортнер.

Добар део аустријске јавности се мрштио кад је председник Слободарске партије Аустрије Хајнц-Кристијан Штрахе тражио да држава преузме контролу над својим границама. Јуче је то тражио председник четврте, врховне власти аустријског Уставног суда Герхард Холцингер. "Десничара" је све више.

Избеглички талас као политички покрет?

Европски лидери схватају да имају посла са промењеном ситуацијом – мигрантски талас узима форме политичког покрета. Довољно је погледати слике из августа/септембра и упоредити их са новима од средине октобра, када су мигранти преусмерени на правац Шентиљ-Шпилфелд.

Визуелна порука заједничког напредовања у затвореним формацијама сада је много директнија. Напредује се у густо формираној колони са колективном "песницом" која пробија граничне контроле.

После сваког пробоја, паљења и уништавања објеката за привремени смештај, медијске слике показују како групе иду даље показујући "V" за победу. Тај "покрет" је у својој политичкој форми дефинисан кроз рат са институцијом европске правне државе.

Зима неће успорити прелазак стално нових таласа избеглица/миграната из Турске у Грчку, и њихов даљи марш преко балканске руте. То говори чак и Јункер, што значи да сви знају.

Свакодневна јавна признања аустријских и немачких политичких елита како је успешна контрола на границама "пожељна, али немогућа", учинила су своје. Тиме је креирана динамика јединствене прилике коју треба искористити сада и одмах.

Хладноћа, зима, невреме, балканске зиме, панонске леденице – ништа не омета намеру људи из турских сабирних логора да се докопају обећане немачке земље. Како се већ ради о својеврсном покрету, барем у функционалном смислу, иде се на велике бројеве. Већина ће успети. Они који не успеју, само повећавају кохезију колективног осећаја беса пред "неосетљивом" Европом која стално успорава њихово кретање.

У недоследном преокретању парадигме о "неосетљивој" Европи, колективи који путују заједно тачно знају да свуда где се појаве, чак и у исцрпљеним балканским земљама, могу рачунати на помоћ. Кад скоче у страхоте зиме, тамо их аутоматски чека пријатељска хришћанска рука. За сада.

Кад је помоћ скромна, а склоништа тесна, у избегличким збеговима ступа на снагу закон традиције – жене и деца се избацују из шатора, зато што је за праве мушкарце с Хиндукуша понижење да буду у истој просторији за женама.

"Избацивач" није пријатељска хришћанска рука, већ традиционална муслиманска.