Анталија: НАТО пронашао своју песму

Аустријски ОРФ и немачки АРД коментарисали су ту Штајнмајерову изјаву као скривену претњу оним чланицама ЕУ које су се у међувремену умориле од кажњавања Русије.

Изјава како нема много оних који хоће јаче санкције и оних који неће никакве значи пре свега једно: систем интерног дисциплиновања унутар ЕУ све више личи на комунистички метод демократског централизма – Европљани постају уједињени у мишљењу с којим су само делимично сагласни.

Годину и нешто дана антируских санкција мењају Унију – она бежи у све тешње везе са НАТО-ом, захвата у идеолошки компромитоване методе унутрашњег диктата и тврдоглаво подрива властите економије, игноришући чињеницу да њихова снага одржава на животу концепте социјалног мира и друштвеног реда.

Санкције мењају и Русију. Не само њену економију, већ и њен политички и ментални профил –он постаје тврђи, осветнички, спреман да учини непоправљиву штету другима, без обзира на цену по себе и околину.

Јавност широм света могла је да види како министри спољних послова НАТО земаља, ојачани генералним секретаром те организације, Столтенбергом, и шефицом европске дипломатије Федериком Могерини у Анталији певају добротворни шлагер Мајкла Џексона и Лајонела Ричија Wе аrе the world, wе are the children.

Неозбиљно? Напротив, врло озбиљно. Заједничко певање на бини, сто пута виђено на крају сваког "тим билдинг" програма (пре се то звало "синдикални излет"), није ту да би код учесника оснажило рационалну компоненту сарадње, већ их емотивно ујединило.

Кад европска дипломатија пева у хору с генералним секретаром глобално најмоћније, у афектима не увек стабилне војне алијансе, порука је: Наша радна мотивација напаја се из наших емоција.

Опасно? У перспективи, јесте. Уместо да Европска унија мења НАТО, после Анталије је постало јасно да НАТО поседује потенцијал да полако, корак по корак, мења Унију.

Афективно "швајсовање" НАТО-а

Историјски гледано, "дух Европе" је рационалност, алтернатива, контингентност, отвореност, баланс у несавршености. Тиме што је на путу да песмом покрије једноставне црно-беле формуле војног ума, Европа – која се данас појављује у форми Европске уније – гази властито, крваво зарађено духовно наслеђе.

Није тешко замислити одговор друге стране – на пример, главне политичке актере евроазијског војног савеза Шангајске групе – док у загрљају с Путином на некој бини певају Ленонову песму Give peace a chance! (Дајте шансу миру)!

Али, да ли се друштвима добро пише кад им се милитаристички савези опусте и запевају? У какву будућност води Штајнмајерова скривена претња оним европским државама које мисле да руске санкције штете свима и не решавају ништа? Да ли се треба радовати над сјајем новог руског оружја демонстративно показаног на паради у Москви?

Идеја заједничке Европе је изворно рационална. Сада се, под притиском кризе Запад–Русија, одједном претвара у емотивни мотивациони курс у организацији Северноатлантске алијансе. Некад је олимпијски бог Зевс отимао Европу, данас је отима НАТО.

Евидентан је нови начин на који неки медији третирају НАТО: не само као утицајног политичког актера, већ штавише као "биће", владара активистичке мреже скројене ексклузивно за њега.

По правилу, немачки медији нерадо закорачују на тај "онтолошки" терен кад је реч о Северноатлантској алијанси; аустријски, што због државне неутралности, што због јавног мњења, још ређе.

Утолико пре се коментар у швајцарском листу Ноје цирхер цајтунг, објављен под насловом "Путинова игра с ратом" појављује као блистав пример тезе о којој је овде реч – да војно дефинисана Европа држи у својој шаци будућност цивилне Европе. На нултој тачки, у пролеће 1945, идеја је била обрнута.

Рат за веродостојност

Ево како у швајцарској варијанти изгледа емпиријски пример "онтолошког" схватања Северноатлантске алијансе: Украјина је за Путина само мало школско двориште.

Циљ Москве је контрола над балтичким државама. Не само да Москва жели Балтик, већ је рат за њега у пуном замаху, али то није комад с пуцањем, већ хибридни рат дезинформација, дестабилизација и континуиране тензије.

"Постепено, НАТО се буди из свог света снова и реагује војним вежбама и стационирањем трупа на Балтику. Циљ Кремља је субверзија, стварање зоне немира у суседству како би се дестабилизовао Балтик, а са њим и НАТО", пише Ноје цирхер цајтунг.

Московско "сидро" су руске мањине у балтичким земљама. Познато је да су чак трећина грађана Летоније и Естоније етнички Руси, добар део њих у статусу "не-држављана".

То балтичке државе ставља у сендвич: "Оне би 'признале демократска права својој руској мањини, али се боје да би то само повећало њихов дестабилизацијски потенцијал', закључује Ноје цирхер цајтунг, елегантно прећуткујући чињеницу да је Балтик имао на располагању скоро 25 година пре него што се нашао у таквој дилеми.

"НАТО се понаша као одговорни брат који своју браћу и сестре штити од батина, али је неодлучан шта да ради када их нико не туче, већ против њих само организује систем мобинга и уцена. Сада је реч о томе да Алијанса мора да докаже снагу властитих уверења. Њене чланице морају да се консолидују и заједно са Европском унијом пронађу ефикасне одговоре на нови тип претњи. Запад мора да консеквентно брани вредности које га дефинишу: демократију, људска права и тржишну привреду", пише швајцарски лист.

И даље: "Да ли НАТО као ултима рацио треба да се упусти у војну конфонтацију са нуклеарном силом, Русијом, да би заштитио неколико угрожених провинција на источном Балтику? Одговор мора да гласи: Да. Балтичким државама се мора послати порука да ће њихово храбро опредељење за Запад бити награђено. Али, у тренутном конфликту уопште није реч о малим државама у североисточном углу Алијансе већ о самом срцу НАТО-а: параграфу пет о колективној самоодбрани. Успе ли Путин да дискредитује ту кључну одредбу повеље НАТО-а, читава Алијанса ће се урушити", пише Ноје цирхер цајтунг.

Када је Данац Расмусен напустио НАТО кормило, на немачком АРД-у (емисија Ане Вил) чуо се коментар једног госта: "Да је Расмусен држао још два говора, већ бисмо били у рату с Русима". Још три таква коментара у швајцарском листу, и ето нас тамо где смо били с Расмусеном.

"На Балтику се мери веродостојност НАТО-а", закључује швајцарски лист у скоро хипнотичком менталном ритму: није битна Украјина, него Балтик; није битан Балтик, него члан 5 повеље НАТО-а; није битан ни члан 5, већ веродостојност Алијансе.

У аустријском дневном листу Пресе пре два дана се нашао интервју бившег литванског премијера Андријуса Кубилијуса, у коме он Русију описује кроз термине "Гебелс", "фашизам", "тотална пропаганда", а у самом Путину препознаје "тип силеџије из предграђа Вилњуса у коме живи руска мањина".

Кубилијусов савет? Наоружати Украјину до зуба – јер се битка за слободни Балтик и селективну примену грађанских права води на украјинском фронту.