Искрцавање у Нормандији, 70 година самоће

Из угла Запада, дилема је једноставна - како славити отварање Западног фронта, када су сви планови, ресурси и тескобне визије будућности окренуте ка отварању новог "Источног фронта"? Поготову кад тај "Источни фронт" више и није искључиво дипломатске природе, што доказују и Обамини разговори приликом недавне посете земљама источне Европе, који су се вртели око тема безбедности, издатака за оружје, повећану војну присутност, одговор "руском империјализму".

Из угла Истока, та се дилема већ поставља нешто компликованије: има ли Русија, пре свега према самој себи, морално право да се стратешки окрене од Европе и усмери ка Азији, на начин који ће извршити одлучујући утицај на низ генерација, не само данашњих, и не само оних у Русији? Да ли треба помагати онима који те деложирају из (делимично) заједничке европске куће?

Протоколна жонглирања у Паризу и нормандијском појасу, евиденције ко је коме пружио руку а ко не, како организовати највише државне пријеме на два места у исто време, како се понашати цивилизовано, а опет не послати погрешну поруку да криза око Украјине попушта - све су то проблеми које обичном свету с обе стране Атлантика, у моментима кад се не бори за свакодневно преживљавање, показују да њихови лидери пре свега делују емотивно, а тек онда рационално.

Где су само она времена од пре двадесет и нешто година, када је Запад с констернацијом гледао на афектуални хабитус јужнословенских лидера, да би се сада на управо завршеној конференцији о Западном Балкану у Бечу од највиших аустријских политичара чуло како је "Балкан постао зона стабилности, мира и - предвидљивости".

Кад Балкан постане предвидив, то само значи да други нису, рачуница нам опет не ваља.

Емоција дуплих стандарда

Читав један категоријални низ емотивно обојених дуплих стандарда озбиљно притиска рационални статус западне дипломатије овог тренутка:

- Зашто би избори у земљи растрганој грађанским ратом били у реду у Украјини, али нису они у Сирији? Зато што рат у Сирији дуже траје, има више жртава и води се бруталнијим средствима? Уз мало лоше среће - а тога у Европи има доста у последње време - трајаће дуго и у Украјини.

- Зашто се Украјина упорно и често упоређује са Хрватском или Босном, када је логика упоређивања са бившом Југославијом правно пуно чистија? Јасно, Југославија је била федерација шест република, Украјина је унитарна држава 24 области, али, није ли истина да су покретачи акције у оба случаја били дијаметрално супротстављени процеси централизације и децентрализације?

Југословенски федерализам био је лабав једнако тако као што је био лабав и украјински унитаризам - али и једно и друго су примери држава у којима се мањинска нација на разним нивоима дистанцирала од већинске, након што је већинска нација пре тога кренула у редефинисање државног уговора.

- Зашто је било страшно када је Милошевићев Београд слао војску и тенкове на југословенске држављане у Хрватској или Косову, али је сасвим разумљиво и пожељно када Кијев шаље авионе и специјалце на украјинске држављане у Луганску и Доњецку?

- Зашто су етнички Руси на истоку Украјине презрени "сепаратисти" на које треба ударити свим средствима, а Хрвати и Словенци то нису били? Који је критеријум када је неко сепаратиста, а када борац за национално самоопредељење и самоодређење?

- Зашто је маса на кијевском Мајдану била племенита, док је она у Луганску и Доњецку обична руља?

- Зашто је ЕУ, на пример, против пријема Босне и Херцеговине? Зато што је та земља нејасна, подељена, неуређена и сиромашна. Али зашто онда Штефан Филе директно и без постављања услова тражи пуно ЕУ чланство за Грузију, Украјину и Молдавију, које су још подељеније, нејасније па и сиромашније него што је то БиХ?

Уз то, Босна има грађански рат иза себе, док те три државе директно увозе у Унију сасвим свежи или тек незнатно одстојали грађански рат на својим територијама.

- Зашто је апсолутно неморално кад Путин користи економске полуге против државе чије му се вођство не допада (цена гаса за Украјину), али је сасвим у реду када САД већ педесет година користе економске полуге (ембарго) против Кубе, давећи читаве генерације у економском безнађу, након што их је Кастро већ удавио у политичком?

- Немачка пословица каже: О новцу се не говори, он се има. Украјински пример поставља ту друштвену конвенцију на главу: О новцу се говори, али га нема.

Украјина дугује руском "Гаспрому" три и по милијарде долара за повлашћену цену гаса. То конкретно значи да је Русија на невиђено дала Украјинцима кредит од три и по милијарде долара, док је мислила да а) даје пријатељима; б) и сама од тога има користи. Ако тачке а и б више нису актуелне, зашто би била стара руска цена? Зашто се економска цена гаса тумачи као нека екстра - пакост с руске стране?

Само да знамо о ком реду величина се овде ради: амерички председник Обама већ месецима обећава угроженим народима источне Европе милијарду долара (735 милиона евра). Та милијарда би покрила појачане тренинге америчких падобранаца и европских трупа у Пољској и на Балтику; појачане патроле америчких војних бродова у Црном и Источном мору, модернизацију војних снага Украјине, Молдавије и Грузије.

Чини се да је то једна необично растегљива милијарда долара, скоро па религиозна категорија.

"Од читаве те суме, сигурно је једино то да је Украјина од Американаца добила 300.000 војничких порција с храном", жали се бивши министар спољних послова Украјине (у влади Виктора Јушченка), данас парламентарац Борис Тарасјук у интервјуу аустријском листу Пресе.

Рачуноводство дуплих стандарда према Србији

Када је реч о распаду Југославије по шавовима Устава из 1974, ту Србија нема много правних аргумената да би се жалила на бруталност Запада. Српски правници, истакнути српски стручњаци уставног права (уставна легенда Јован Ђорђевић!), српски Централни комитет Савеза комуниста, деца коју су тај дан истерали из школа да машу са заставицама на прославама широм Србије - сви су они стајали иза Устава из 1974, који је Југославију претворио у географски појам.

Одлуке касније Бадинтерове комисије, у делу у ком се односе на републичке границе, само су једна од логичних интерпретација двосмислених одредби Устава из 1974.

Али, рат из 1999. је већ сасвим другачија прича - а Запад би се сад радо правио као да није.

Ево само кратког избора из изјава које добро звуче, под условом да се читава тема с бомбардовањем и осамостаљивањем Косова осам година након што је Милошевић гурнут у историју, сакрије под тепих:

Обама у Варшави: "Сједињене Државе ће бранити принцип територијалног интегритета, суверенитета и слободе, могућност да се грађани самостално изјасне о будућности своје земље".

Амерички министар одбране Чак Хејгл у Сингапуру прошле недеље: "Америка се противи политици притисака, застрашивања и дестабилизације. Америка неће гледати на страну док неко гази принципе међународног права".

НАТО–Русија Темељни акт из 1997, део Принципи: "Стране се обавезују да ће поштовати суверенитет, независност и територијални интегритет свих држава и њихово иманентно право да самостално бирају средства како би осигурале властиту сигурност, недодирљивост граница и право народа на самоодредељење...".

Али, чак и на развалинама међународног права, Западни Балкан се полако консолидује и, како каже аустријски министар спољних послова Себастијан Курц, постаје зона разговора и комуникације, а не свађе и обрачуна.

И Србија је данас једна друга. Прошле среде, на састанку у бечком Хофбургу, српски премијер Александар Вучић споменуо је тешке и давне историјске моменте у односима са Бечом и Берлином, али додао како је "Србија сада на истој страни као Аустрија и Немачка - у Србији се то данас с поносом изговара".