Ледено доба за мачо-диносаурусе

Док је бивши италијански премијер Берлускони славио своје кол-грлс бунга-бунга журке, шведски краљ ухваћен у борделу, а донедавни француски председник Саркози јурио љубавника своје прве жене, да би успут упознао и оженио Карлу Бруни, бившу љубавницу Мика Џегера, европска публика се још и забављала лепршавим тоном којим су медији извештавали о догађајима са политичког секс-фронта.

Најновији заплет на немачкој политичкој сцени пролази, међутим, без много смеха: део јавности сматра како је егзистенцији мачо-политичара одзвонило, те да нација треба да се дистанцира од тестостерон-политике која се води у њено име.

Немачка Либерална партија ФДП (Freie demokratische Partei), јуниор-партнер канцеларке Ангеле Меркел у њеној влади десног центра, доживљава тешка времена због сексистичких изјава које је дао број два у партијској хијерархији, шефа ФДП парламентарне фракције Рајнер Брудерле.

У ситуацији када је до нових парламентарних избора остало тек нешто мало више од пола године (септембар 2013), Брудерле се одједном нашао на претпоследњем месту на листама популарности савезних политичара – лошији од њега је још само његов партијски шеф Филип Реслер.

Важно је, међутим, направити разлику како су се то број један и два немачких либерала нашли у функцији да буду број један и два на листи најнепопуларнијих националних политичара: Реслер је хронично непопуларан (политика приватизације у здравству, наводна блискост са фармаколошком индустријом), док је Брудерле до пре десет дана био изразито омиљен, све док магазин Штерн није објавио његов портрет из пера младе новинарке Лауре Химелрајх.

Ево, шта то она описује у свом тексту: јануар 2012. године само што је почео, ФДП врхушка се спрема на традиционални сусрет уочи Три краља, вече уочи тог скупа позивају се одабрани новинари – и новинарке – на пријем у штутгартски Хотел "Маритим".

Химелрајхова и Брудерле седе за шанком у бару хотела и ћаскају: она пије колу-лајт, он алкохол, она би да разговара о политици, он о величини корпица њеног грудњака, чији статус зналачки процењује као "апсолутно задовољавајући да испуни дирндл-јелек на минхенском Октоберфесту".

Како Химелрајхова не жели да открије колико има година, Брудерле (рођен 1945) још једном погађа – и то тачно, пише Химелрајхова – да она највише може имати 28 година. Он то зна јер је "специјалиста за жене од 28 година".

Прича се развија још неко време, други актери улазе и излазе са сцене, Брудерле и даље освежава алкохолом своје специјалистичко знање, све до један сат после поноћи, када је пријем завршен.

Док се опрашта са окупљенима, његов говор тела одаје да би од Химелрајхове желео мало приснији поздрав, она подигне руке у одбрану, Брудерлеова гласноговорница у тренутку схвати шта се догађа, брзо притрчи, њој довикне: "Жао ми је!", а њега уз речи "Време је да Вас ставимо у кревет!" одвуче из хотелског бара.

То би отприлике било све – за неке каваљерски деликт ("Догађа се!"), за неке тачка без повратка, у смислу "доста нам је мачо-диносауруса у политици!"

Једино што јавност замера Химелрајховој јесте чињеница да је чекала више од годину дана да за Штерн напише Брудерлеов профил под насловом "Мушки виц" ("Der Herrenwitz"), практично читав заснован на епизоди из Хотела "Маритим" – све остале критике иду на његов рачун, поготову што он и даље одбија сваки коментар о читавом случају.

Ствар је у томе да Рајнер Брудерле није било ко у политици – већ 40 година спада у сам врх немачких либерала, три пута заредом је у својој федералној јединици (Рајнланд-Пфалц) био министар за економију (у једном мандату чак покрајински министар за пољопривреду и узгој вина, од када датира његова изјава да никад не верује људима који не пију алкохол); већ петнаест година је члан Бундестага; између 2009. и 2011. био је федерални министар за привреду;последње две године је вођа либералне фракције у Бундестагу.

Немци са друге планете?

Осим тога, Брудерле је ожењен, што је статус који у Немачкој нема исто значење као у Италији.

Ипак, питају се коментатори по Европи, нису ни Немци дошли са неке друге планете, и они су део "патријархалне структуре моћи белог мушкарца", како се у неким медијима може прочитати. Зар они стварно нису знали да се такве ствари догађају?

Јесу, али су се, изгледа, времена променила, тврди аустријски социолог Едит Шлафер, иначе једна од најпознатијих европских аутора књига са родном тематиком: сексистички наступи једног политичара дефинитвно постају критеријум који ће одређивати да ли је он достојан да би му се судбина земље, макар и само до наредних избора, предала у руке.

Култура "белог човека", каже Шлаферова, створила је једну сасвим одређену матрицу понашања. Када се један мушкарац нађе сам са једном женом, он зна, или мисли да зна шта се од њега очекује, из простог разлога што њих двоје и нису сами у том простору: мушки преци из најмање две хиљаде година гурају се око њега и шапућу му савете.

У конкретном случају, јавна полемика је кренула као одбрана женског достојанства, али сада се формира једна струја – као Шлаферова на пример, или колумниста Шпигла Јан Флајшхауер, која оба пола почиње да види као жртве старих културолошких стереотипа, изнова репродукованих са сваком новом генерацијом.

Сада одједном и неки двадесет година стари случајеви постају део актуелног јавног дискурса: аустријски медији сећају се када је један конзервативни посланик (Паул Бургшталер) усред парламента довикнуо Терезији Стојшиц из Зелених: "Узмите тај микрофон у уста и цуцлајте га", или хрватски, када је један херцеговачки заступник (Анте Ковачевић) добацио садашњој министарки спољних послова Весни Пусић да је она "више за мадраца него за мудраца".

Питање за Немце постаје сада следеће: Јесу ли такви случајеви смешни, јесу ли забавни, и за кога?

Италијани, очито, немају тих проблема са Берлусконијем. Његова популарност тренутно поново расте. Аустријанци се стално боре са скривеним родним стереотипима, који тек на други поглед одају праве димензије женске неравноправности. Хрвати су у том погледу скоро па дигли руке – тиха друштвена агресија према "жени од каријере" тамо је јача него пре две деценије.

Још једно питање: А како се на ту проблематику гледа у Србији, шта се сматра смешним, а шта озбиљним?