Дом јапанске богиње Сунца

Раскошна стабла и једноставне грађевине од дрвета које леже у пријатној хладовини могу да својом скромношћу и смиреношћу заварају европског посетиоца навиклог да колевку духовности неког народа или региона види у великим, робусним грађевинама од камена какве су катедрале или манастири. Светилиште Исе Ђингу је комплекс малих, ненаметљивих храмова од дрвета посвећених већем броју божанстава јапанске аутохтоне религије шинто, од којих је најважнија богиња Сунца Аматерасу. Од ње, кажу древни митови, потиче јапанска царска породица.

Овај религијски комплекс, лоциран у префектури Мие, отприлике два сата возом од града Нагоје, је традиционално место ходочашћа за вернике, али је, као један од стубова јапанске духовности и важан историјски споменик, такође и незаобилазно одредиште за припаднике других вера и атеисте који су поштоваоци јапанске културе и историје.

Исе Ђингу је подељен на два мања комплекса, спољни и унутрашњи прстен, који су међусобно удаљени шест километара. У већем и религијски важнијем унутрашњем прстену налази се главни храм, објекат у којем, по веровању, обитава богиња Сунца.

По предању, богиња Сунца Аматерасу увређена насилним понашањем свог брата, бога олује, сакрила се у небеску пећину, услед чега је из света нестало светла и топлоте. Други богови тада су дошли на идеју да пробају да је огледалом измаме из пећине у чему су и успели. То огледало сама богиња Сунца касније је предала свом унуку скупа са још два предмета, симбола ауторитета и владарске моћи, и послала га на Земљу чиме је успостављена прва јапанска династија.

То огледело, верује се, похрањено је у главном храму комплекса. Оно је, по предању, истовремено и драгоцена реликвија којом је свету враћен живот који даје Сунце и свети предмет у којем се огледао сам дух велике богиње и доказ владарског ауторитета јапанског цара. 

Обични смртници стога ни данас не могу прићи главном храму који је опкољен дрвеном оградом. Приступ је резервисан за цара и друге чланове царске породице, за које је пуно Јапанаца, све до краја Другог светског рата, искрено веровало да су потомци богова, односно, прецизније, богиње Сунца Аматерасу.

У ограђеном простору око главног храма земља је покривена шљунком сиве и беле боје, при чему по сивом ходе свештеници, док бели представља прилаз намењен искључиво за божанство.

Шинто је сложен корпус различитих веровања који обухвата обожавање духова природе, душа предака, а у прошлости га је одликовао и култ цара као директног потомка богиње Сунца. Једно од централних обележја шинтоа је инсистирање на ритуалној чистоћи, нарочито у комуникацији са боговима, односно при молитви, па су бројне церемоније прочишћења људске душе, али и објеката и отворених простора.

Обожавање небеских и божанстава дрвећа, река и планина у Јапану је старо хиљадама година, а у 8. веку нове ере, по угледу на праксу кинеских династија, јапански двор је саставио две, митологијом прожете, хронике које садрже део тих веровања, али рефлектују и утицај кинеске филозофске и политичке мисли. Ове две хронике, "Кођики" и "Нихонги", садрже записе о стварању света, Јапанског архипелага, о генеалогији богова, њиховом силаску са неба на земљу, те владавини јапанских царева.

Периодична реконструкција светилишта 

Легенде забележене у овим хроникама кажу да је шинто комплекс, који се данас простире на 55 хектара и заузима четвртину територије града Исе, изграђен пре више од две хиљаде година. Извесно је, међутим, само то да је светилиште у Исеу постојало у седмом веку нове ере по западњачком календару. 

Оно што је посебно интересантно је то да се све грађевине, укључујући ту и 100 метара дуги мост на улазу у унтрашњи прстен, у целости изнова граде сваких 20 година и то од истог дрвета, јапанског чемпреса, у истом, првобитном облику, али на другом месту, недалеко од претходног. Ова пракса, уз један краћи прекид, траје још од краја седмог века. 

Постоји више објашњења везаних за обичај обнове и промене места: почев од оног да је због опадања квалитета дрвета потребна редовна реконструкција, преко тога да је за пренос занатлијског знања и вештине на следећу генерацију период од 20 година оптималан, све до апстрактног тумачења по којем је обнова храма симболичан израз фундаменталног природног закона промене, те вегетативних циклуса раста, пропадања и обнове. 

Цео процес изградње, који се обавља без употребе ексера, уме да траје и по осам година, при чему локалне дрводеље и столари у просеку проведу две до четири године у раду на обнови храмова. Реконструкција тече уз више религијских ритуала, у којима се моли опрост од божанства чије се старо пребивалиште руши, градитељи прочишћују, ново место изградње чисти од злих духова, и божанства позивају да пређу у своје нова пребивалишта.

Следећа реновирање заказано је за идућу годину.

Поред духовне и историјске важности, унутрашњи прстен светилишта у Исеу у Јапану је познат и по оближњој трговачкај улици са старинским фасадама, у којој се продају бројне посластице као што су дебели резанци направљени од хељде, рачићи, печена риба, поховане ћуфте, ражњићи и краставци, те десерти попут сладоледа или млевеног леда преливеног слатким сирупом. 

Понос региона у којем се налази светилиште су предмети од керамике и бисери, који се такође могу наћи у продавницама те улице, која, преплављена људима и умотана у ковитлац гласова продаваца који призивају муштерије, сваког дана пршти од енергије.