Надалеко препознатљив стапарски ћилим

Стапар говори тајнама и легендама, а у њима су извори речи. Сваку претворе у нит, стрпљиво преплићу најлепше шаре, ткају сећања, приче и предања, која се преносе столећима. За пар ћилимова, кажу, могло се купити јутро земље, био је мерило богатстава породице.

“Богате куће су имале ћилиме, а сиромашне су имале поњавице. Стапар још увек има старих ћилима око 1.500 комада свака кућа. То је нематеријално културно наслеђе које се преноси с колена на колено и дан данас”, наводи Мира Ковачев, председница Удружења "Стапарска ружа".

Да би се сачувале аутентично стапарско ћилимираство, Верица, Мира и Љиљана кренуле су стопама својих чукунбака. Основале удружење и после пет деценија паузе, оживеле и разбој и ћилим.

“Треба нам око 600 радних сати да се изаатка један тако велики ћилим. Ја и колегница смо ткале тај ћилим. Захтевно је, проводиле смо по 8 сати смо седеле и ткале”, истиче Љиљана Бошков, ткаља из Стапара.

Верица Мијатовић, такође ткаља додаје: “Тешка је техника клечана, самим тим што ми имамо пуно детаља, пуно ружа, пуно колорита. Ружа сама има минимум три нијансе, исто тако и лист и онда то захтева и време”.

Иако су гледале баке и мајке, требало им је време да савладају занат. Најлакше је кажу ткати. Најважније, научити наснивање. Има ту и математике од израчунавања дужине и ширине нити, величину брда.

“Да уклопиш и детаљ и ту ружу у 40 сантиметара, 60, 20. То све мораш унапред да прорачунаш да би знао и да та ружа буде центрирана и да има све свој почетак и крај и мора да изгледа лепо. Баш по ружи и мотивима цвећа препознатљива је Бачка рукотворина. Гаранција квалитета, ознака “Најбоље из Војводине”, објашњава Верица.

Ћилим се некада ткао од вуне оваца расе цигаја и био је или бео или сив. Касније се стрека фарбала и добијан је раскошан колорит. Стапарски ћилим био је обавезан део девојачког штафира и поклањао се куму на венчању.

Као дипломатски поклон стигао је широм света. Многима је запао за око, па и принцу Чарлсу, приликом посете Новом Саду пре осам година. Део породичног наследја породице Милић, завршио је у Бакингемској палати.

“Стигло ми је писмо годину дана касније у коме се принц Чарлс данашњи краљ захваљује мени на поклону који сам послао и он и његова породица желе ми добро здравље и много среће и успеха у животу”, наглашава Дејан Милић, из Стапара.

А, срећа за стрпљиве и упорне Стапарке је подмладак који наставља магију ткања.

Софија Ковачев, из Стапара каже да је поносна на себе што се укључила на време у Удружење: “Сада знам да ткам и могу то знање да пренесем и на друге младе људе”.

Ћилим се и данас ставља на фијакер, када прохода дете прелази преко њега да би му живот био посут цвећем, присутан је и у чину венчања. У Стапару, уз звук разбоја и шум струна наслеђе, живи.