Лесковац Немањин град

Лесковачко петоречје. Некада су читав овај простор прекривале шуме и мочваре па се на византијском језику звао Дендре, а каснија је добио словенско име Дубочица што и значи мочварни предео. Под тим именом подручје данашње лесковачке котлине царским указом византијски цар Манојло Први у 12 веку поклонио је великом српском жупану Стефану Немањи. Од тада је Лесковац Немањин град и много више од тога.

“Значај жупе Дубочица је првенствено је је то прва територија коју је Стефан Немања себи својој династијии укључио у своје поседе. Значај жупе Дубочица је у томе што је она била у крајњим границама. Причамо о држави Стефана Немање и као таква била је у непосредној близини Топлице. Положај Топлице је изузетно важан јер Топлица није била само жупа него и земља то су веће територијалне јединице и на почетку Немањине владавине Топлица је била седиште његове области а тек 1168. године када се Стефан Немања помиње као велики Жупан и део српске државе односно Рашке државе”, објашњава Владимир Петковић, историчар Народног музеја у Лесковцу.

Већ 1348. године у повељи цара Душана Лесковац се помиње као велико село које лежи на обе стране реке, а као економски оснажено постаје метох манастира Хиландар. Само педесет година касније у повељи књегиње Милице помиње се први пут као град. Уз то светородна лоза утицала је на јачање православља подизањем цркава и манастира на овом подручју.

“У најезди од Турака метоси Хиландарски и метоси Светог Пантелејмона су порушено али је зато сазидан манастир Високих Дечана такодје негде у центру Лесковца. И управо ти метоси касније дакле били су брана с једне стране против исламизације српског становништва и с друге стране пошто се преко цркве вршила и јелинизација и бугаризација јака брана у очувању националног идентитета ово краја”, наводи протојереј Мирослав Јовановић.

Цркава из тог периода било је неколико и у самом граду. Једна од њих такозвана Бела црква налазила се на месту данашњег историјског архива. Храм преподобног Симеона Мироточивог у насељу Дубочица који се дуго градио означава обнављање духовне вертикале Лесковчана.

“Градити богомољу, градимо опет темељ будућим генерацијама и чинимо исто што је Свети Симеон чинио за нашу државу за наше све што имамо данас културу, државу, историју за веру све што је оставио иза себе ми овим одужујемо се њему и задужујемо будућа покољења истом богомољом”, сматра протонамесник Звонимир Живковић, стершина храма Светог Сименона Мироточивог.

Историјска сећања и духовни извори чине суштину једног града, једне државе, једне нације. Колико је то важно можда се најбоље види и осећа у Лесковцу који је кроз историју био на великим историјским искушењима, раскрсницама због чега је тешко страдао па опстанак и очување имена и вере кроз векове тешко може рационално да се објасни. Јер вера је ствар срца, а не разума. Зато Лесковац и Лесковчани опстају такви какви јесу. Увек своји на своме са Стефаном Немањом у срцу.