Прошлост чува у свом етно дворишту

Три године биле су потребне Сави Којићу из Белотића код Владимираца да направи етно двориште у коме сви објекти имају причу стару најмање 100 година.

Стара брвнара је одолела времену и између Посавотамнавских брежуљака задржала своју аутентичност. Тешка око три тоне, донета је са Голије где је због транспорта размонтирана, а затим је у Белотићу сваки део враћен на своје место.

"Ово је мој сан који је одсањан давно, још кад сам дете био. Жеља ми је да остане млађим генерацијама све оно што сте сада видели, да нам деца не забораве ко смо, шта смо и како смо живели", прича Сава.

Већину објеката Сава Којић је тражио и куповао у Посавотамнави, Мачви, Голији. Неке предмете поклањали су му и пријатељи. Испод прашине и заборава извучени су разбоји, огњишта, преслице и добили своје место и нови живот између брвнара, чардака, сушара, ткачнице и ковачнице.

"Овде су аутентични објекти који су пребачени са неких других терена, али су изворни и у грађи и у архитектури", објашњава археолог Владимир Петровић.

Милорад Андрић из Белотића гази већ 88 годину, а највише времена када дође у етно двориште проведе у воденици. Камен, донет из Поцерине стар је око 170 година, а испод њега и данас излази брашно.

"Са оваквог млина моја мати је месила проју и погачу. Ово ме подсећа на оно моје време. Свакога дана овде наиђем, погледам и никад ми није доста", прича Милорад.

Сава Којић тренутно прави стубове од дрвета и дивље лозе. Деведесет одсто детаља у етно дворишту сам је урадио. У рукама има десетак заната, а често је због посла и нових изазова спајао ноћи и дане без сна.

"Када урадите корпу и када је поставите, онда вас тера жеља да видите како ће то да изгледа па урадите и другу и онда се по 24 сата дешава да смо радили", прича Сава.

На месту одакле се у Белотићу виде Цер и Медведник у три мала језера огледа се десетак објеката, храстови, беле брезе и понека јелка. Али, само за сада, јер Сава Којић, за своју душу, комбинујући дрво и камен, свакога дана направи нешто ново и другачије.