Како се некад жито жело

Жетва пшенице у Банату је завршена, али је Мужљанском риту код Зрењанина остала једна непожњевена парцела. На њој је 17 косаца из девет војвођанских села и градова показало како је некад, уз стара оруђа, изгледала жетва.

Ђерђ Чордаш из Мужље код Зрењанина научио је да коси жито још као дете, а сећа су се да су се, шездесетих година прошлог века, на овај начин косили јечам, пшеница и овас.

Захваљујући Ђерђу и осталима који негују овај занат, жетеоци још нису отишли у заборав.

"Добар косач, мора да има добро припремљену и наоштрену косу", објашњава Ђерђ Чордаш. "Мора да буде у одличној кондицији и не сме гладан да започиње посао. Битно је да за доручак једе масну сланину, од које се добија неопходна снага."

Поред чувања старих обичаја жетве, на традиционалном дружењу жетелаца на Ишпановића салашу, у атару Мужље код Зрењанина, чува се од заборава и читав речник старих речи и израза.

"Од алата је неопходан калапач за откивање косе, добра бабица и коса. Од осталог прибора имамо косиште и прљ, а да би се сакупила слама која остаје иза косача користе се грабље", подучава један од најбољих војвођанских косача Стипан Кујунџић из Суботице. "Добар алат вам неће бити од помоћи, ако не будете имали правог помоћника, то је обично жена рисаруша, која веже снопове и слаже их у крстине."

Без жетелачког доручка се није почињао посао, оно што ће се наћи на чаршаву простртом по стрњишту, зависило је од статуса породице, али су и за богате и за сиромашне шунка и сланина били незаобилазан део трпезе.

Организатори манифестације желе да на овај начин подстичу и развој сеоског туризма.

"Ми смо успели да сачувамо чисту природу у Мужљанском риту и због тога смо се одлучили да развијамо сеоски и салашарски туризам, а да уз то промовишемо здраву храну и здрав живот", наглашава Ђула Мадарас, један од организатора смотре жетелаца која се 29. пут одржава у Мужљи.

За најбољег косача је и ове године проглашен Стипан Кујунџић из Суботице. На такмичењу се оцењивала брзина кошења, квалитет везања снопова и чистоћа њиве након косидбе, јер је некада било веома важно и да се прикупи свако зрно за хлеб, али и сва слама, која се користила као простирка.