Градови без посланика

Пољопривредна општина Гаџин Хан, у кругу је четрдесет најсиромашнијих у Србији. Никада нису имали свог представника у парламенту.

Председник општине Гаџин Хан Саша Ђорђевић каже да се, када је неко председник у тако малој општини, много теже ради ако он није посланик или било који званичник из општине. Много теже се, како каже, долази до министара, државних секретара, пројеката и пара.

Младен Јовановић, који је за сајт Отворени парламент.рс радио анализу, каже да је са друге стране број посланика из Београда 1991. године био педесет четири, а 2012. године је порастао на сто деветнаест. Када се овоме дода петнаест посланика из Новог Сада и по десет из Ниша и Крагујевца, четири највећа града у Скупштини имају 62 одсто посланика.

Младен Јовановић из Националне коалиције за децентрализацију каже да мале средине и градови, који су најмање заступљени у парламенту, имају највеће демографско пражњење.

"Сто седамнаест најмање заступљених општина и градова у парламенту изгубило је двадесет одсто становништва у предходних двадесет година", каже Јовановић.

Драгољуб Стаменковић, који је у четири мандата био посланик, каже да се слика из Скупштине увек пренесе и на извршну власт односно Владу.

"Важно је да локални лидери политичких странака покажу елементарну политичку храброст и да се на неки начин супротставе страначком врху због тога. Не треба заборавити да је народни посланик пре свега представник грађана, па тек онда члан политичке партије", каже Драгољуб Стаменковић, бивши посланик у Скупштини.

Од 1991. године до данас, поред тринаест општина које никада нису имале посланике, 94 општине су у том периоду имале укупно до пет посланика.